У свечаној сали Текелијанума, једном од центара српске културе у Будимпешти, 4. октобра 2025. године окупила се бројна публика на предавању презвитера Оливера Суботића, који је говорио на тему „Хоће ли (може ли) машина заменити човека?“. У времену када вештачка интелигенција све дубље задире у свакодневни живот, његово излагање представљало је не само интелектуални изазов, него и позив на духовно и етичко преиспитивање присутних.

На почетку свог излагања предавач је изнео следећу тезу: пре него што поставимо питање „Да ли ће машина заменити човека?“, прво је потребно поставити питање „Може ли машина заменити човека?“. Уколико поставимо питање да ли машине могу заменити човека као биће, приметићемо да ће одговор који људи дају зависити од њиховог погледа на свет и стварност, нагласио је он. Многи људи с материјалистичким погледом на свет сматрају да је то могуће. Неки научници чак сматрају да ће човек достићи бесмртност тако што ће садржај њиховог мозга бити транспонован у рачунарску меморију. То је, међутим, само унапређена верзија рационалистичке теорије чије је основе поставио још Декарт, који је центар људског бића сместио у мозак, рекавши „Мислим, дакле постојим.“. Уколико се човек сузи на мозак и мождане функције, неком футурологу се заиста може учинити да је то могуће, нагласио је отац Суботић.

Међутим, има људи из филозофског света који се неће сложити са том концепцијом: присталице Бергсонове филозофије ће рећи да је то немогуће, јер интуицију не можете да сместите у компјутер. Ми, православни хришћани, који ствари посматрамо из теистичке позиције, прво ћемо упитати: како ћемо духовну компоненту човека сместити у било шта што се тиче математике, формула и рачунарске технологије? Човек није само тело, него и душа, и ми сматрамо да је центар човека у срцу, а не у мозгу. Емоције и наше људске односе је немогуће пребацити у машину, изнео је предавач хришћански поглед на ово сложено питање.

Презвитер Суботић је напоменуо да је током 2023. године Матица српска организовала низ предавачких сесија са закључном дискусијом на тему вештачке интелигенције и етичких питања која су повезана са њом. Отац Суботић је био један од учесника те дискусије, а говорећи о етичким аспектима развоја технологије он долази до закључака, формулисаних и у његовом раду који је објављен у издању Матице српске 2024. године. Главне тезе свог научног рада је поновио и на предавању у Текалијануму: њих можете прочитати у уоквиреном делу текста.

На крају предавања, које је публика испратила дугим аплаузом и бројним питањима, отац Оливер је нагласио да он на будућност гледа са одређеном дозом оптимизма, али је нагласио да сносимо и личну одговорност за оно што нас очекује.

„Етички изазови које доноси вештачка интелигенција“ (извод из рада Оливера Суботића)

„Већ сада је важно на светском нивоу формирати конвенцију која би људима гарантовала право да живе без наметања трансхуманистичких концепата и да због таквог природног начина живота не буду дискриминисани. Уколико ствари буду ишле другим, ултимативним током, то би већ била класична тоталитарна парадигма, до сада невиђена у својим последицама. Зато сматрам да је питање наметања идеологије трансхуманизма кроз коришћење вештачке интелигенције заправо питање свих питања у етичком смислу у овој области.“

(...)

„За адекватан одговор на етичке изазове које доноси вештачка интелигенција, потребни су:

а) константна јавна дебата,

б) укључивање свих мислећих чланова друштва у осмишљавање адекватне стратегије,

в) одређивање начелних граница вештачке интелигенције које се морају поставити већ сада, да би се предупредили проблеми који нам могу закуцати већ сутра,

г) неопходност редовног праћења развоја вештачке интелигенције и стално новелирање законских процедура,

д) неопходност међународне сарадње и проналажења регулаторних механизама којима ће се спречити неконтролисани развој и примена ове технологије и

ђ) прецизне гаранције које би обезбедиле да у будућности нико неће бити дискриминисан зато што одбија да носи у себи било какав машински склоп.“

Милан Степанов