„... Ој, Помазу Лазо еј, / Алај си на гласу еј...“ (песма из Помаза)

И опет – Помаз. Полако постаје јасно да, ако се тражи нешто квалитетно и неуобичајено, мора се сести на ХЕВ (приградску железницу на релацији Будимпешта–Сентендреја) или у аутомобил и упутити се у овај градић, који многи и даље зову селом. Да бисмо имали комплетну слику, причу почињемо почетком деведесетих година, када је у Помазу покојна Каталин Астаи, са младим и одушевљеним професорима музике, формирала Помашку музичку школу, користећи слободне школске просторе у насељу.

Крајем деведесетих самоуправа Помаза – уз посебне заслуге Атанасија Голуба – уступила је школи неколико зграда у комплексу дворца „Телеки-Ватаи“. Тај чин био је прекретница. У сећањима мештана овај процес има различита значења, али за нас је важно да се од тада води брига о нашој музичкој традицији и образовању деце на инструментима карактеристичним за српску мањину.

Школа је годинама била, и остаје, место где наша деца уче музику. Под руководством Ладислава Јанка развијала се тамбурашка култура, данас тим правцем води Давид Ередич, док је хармоникашку наставу од самих почетака до данас водио Золтан Соколаи, који се школовао у Србији.

Средином деведесетих, захваљујући приватним контактима, прво је успостављена сарадња са Музичком школом „Јосип Славенски“ из Новог Сада, а 1999. године потписан је и уговор о побратимљењу. Од тада су наставници и ученици обе институције више пута размењивали посете. Велике заслуге у томе имао је и директор новосадске школе Александар Ђурић, који овом приликом није могао да присуствује једном од важних корака те сарадње.

Билатерална сарадња касније је проширена и на регионалну: придружиле су се музичке школе из Словеније и Словачке. У оквиру тог програма сваке године 1. октобра, на Међународни дан музике, у другом месту се одржава заједнички концерт професора.

Ове године домаћин је био Помаз, односно локална музичка школа. Концерт је одржан у великој сали, а присутне је поздравила директорка школе, као и градоначелник варошице Иштван Лејдингер. А онда је уследило право чудо. Професори музике из све четири земље нису били само наставници – они су редом врхунски уметници на својим инструментима. Њихова свирачка вештина таквог је нивоа да би, без сумње, могли бити водећи чланови било које филхармоније или симфонијског оркестра. Оно што их задржава у настави вероватно је љубав према професији и раду са младима.

Речи су речи, али музика је музика. Ми који смо присуствовали, устали смо са својих столица насмејаних лица и пуни задовољства. Придружите нам се и сами, уз наше видео-снимке. Обратите пажњу на звук.

А што се наших интерних ствари тиче – следећи пут када професори Музичке школе „Јосип Славенски“ буду боравили у Мађарској, треба им приредити један концерт и у нашој концертној дворани, за нашу публику. За квалитет гарантујемо, а за помашки доживљај остајемо захвални Биљани Богосављевић Кожул, Тијани Поповић, Душану Новковићу, Дуњи Стојановић, Нини Ботић и Горану Бироу.

У Помазу, 2. октобра 2025.

П. С. Професоре Музичке школе „Јосип Славенски“ јуче је примио и директор нашег музеја у Сентендреји, Коста Вуковић. Лично је упознао госте са вредностима музеја. Општи закључак био је да и господин Вуковић заузима завидно место у својој струци. И њему припада једно велико – хвала!