Мрзети је, кажу, лакше него волети зато што мржња не тражи од нас никакав напор, осим препуштања. И народима је, као и појединцима, лакше да мрзе, јер им мржња даје осећај лажног јединства, као да сви дишу истим плућима против нечега или некога.

Нигде се у протеклом веку није толико мрзело као на Балкану. Брат је мрзео и ишао на брата и у последња два рата, и између, а и након њих. Од свих великих група народа, једино је код Словена, а нарочито јужних, бивало и бива да, што су међусобно сличнији и ближи по пореклу, генетици, култури и језику, више мрзе једни друге. Мржњу је међу њима некада распиривао страни окупатор, а данас то углавном чине националне елите, уз помоћ добро плаћених јавних личности у улогама агитатора, јер се последњих деценија показало да играње на карту “збијања редова” против измишљеног непријатеља доноси највећу политичку корист, посебно уочи избора.

Мрзети је, кажу, лакше него волети зато што мржња не тражи од нас никакав напор, осим препуштања. Она је попут воде која се слива низбрдо и која увек бира најкраћи и најнижи пут. Нема у њој напора, ни унутрашње борбе. Довољно је да човек затвори очи пред сопственом немоћи и одмах се рађа тамна снага која му даје привид моћи.

Љубав, насупрот томе, увек иде узбрдо и тражи да човек хода против сопствених слабости, да се не преда лакоћи својих рана, да издржи. Тако је љубав за човека тежак успон, а мржња лака низбрдица. У мржњи се осећа сигурно, јер не мора никоме да отвара срце. Онај кога мрзи за њега постаје ствар, лик без лица, туђин кога не разуме и не жели да тако буде. Мржња га ослобађа од напора да чује и види, док љубав тражи прихватање другог у свој простор, поклањање места и времена, да га слуша и носи, као дар и као терет. У томе је тежина, али и лепота љубави.

И народима је, као и појединцима, лакше да мрзе, јер им мржња даје осећај лажног јединства, као да сви дишу истим плућима против нечега или некога. Везе којима љубав може да повеже народе, не стварају се преко ноћи, већ се граде поверењем, праштањем, упорним спајањем мостова које касније неко покушава да поруши. Зато је љубав међу народима ретка. Она захтева деценије и векове стрпљења и храбрости, док је мржња увек на дохват руке, распирена старим ранама, као ветар који разбуктава пепео давних пожара.

Често умемо да сметнемо с ума да је мржња варљива сила која ствара привид да се човек бори, да је јак, да се супротставља. А заправо, мрзитељ се предаје сопственом страху који стоји иза сваке мржње: страх од другога, непознатог, другачијег, од сопствене слабости… Љубав је, пак, победа над тим страхом и самим собом и зато је увек већа.

Људима се, међутим, често чини да је лакше победити другог него себе и зато бирају мржњу која их храни док не почну сами да горе изнутра. Она не уништава ни особу, ни народе на које се циља, него онога ко је носи. То је онај пламен који најпре изгледа моћно, али заправо у тишини сагорева сопствено огњиште.

Љубав је често невидљива и ненаметљива, али траје, подносећи олује и ветрове, јер јој снага није у наглом пламену, него у сталности. Она је та која град и када се чини да губи, док мржња увек руши, упркос привиду да корача ка победи. Зато је питање избора заправо питање храбрости: бити човек који је спреман на лакоћу мржње или онај који се опредељује за тежину љубави? Први ће можда имати привид сигурности, али ће живети у затвору сопственог огорчења; други ће можда више патити, али ће живети слободно, јер љубав ослобађа од страха.

Мржња је најједноставнији облик људског осећања, пошто не тражи мисао, ни срце, само тренутни пламен који се шири као пожар у сувој шуми. Ослања се на оно што је најплиће у човеку – на његов бес, повређеност, понос… У њој нема напора да се нешто разуме, нема жеље да се сагледа цела истина. Човек мрзи јер му је тако лакше да објасни свет: подели га на црно и бело, на пријатеље и непријатеље, на „нас“ и „њих“. Зато мржња нуди лажну јасноћу, а људи се боје сложености живота.

Љубав је увек тешка зато што захтева храброст да се види и оно што не желимо да видимо. Волети значи пристати на рањивост, допустити другоме да нас повреди, а опет му отворити врата; волети и онда када нема користи, када не добијамо ништа заузврат, када све изгледа узалудно.

А народи… Они воле да памте оно што их је болело, јер бол уједињује брже него радост. На бол се може позвати у сваком тренутку, а у радости се људи лако успавају. Зато су историје народа најчешће књиге о крви, а ретко о љубави. На крв је лакше подсећати, јер у њој лежи гориво за мржњу.

Народ који уме да памти без жеље за осветом, који уме да препозна и сопствене грешке, а не само туђе, ближи је мудрости. Љубав међу народима није осећај, већ одлука да се не понављају исте заблуде. То је, заправо, и најтежи облик љубави, јер се шири преко граница појединачног живота и тражи да мислимо о генерацијама које долазе.

Мржња човека заварава да је ратник, да води битку, али у ствари ратује против оне слике коју је сам створио о другоме. Љубави увек претходи борба са самим собом, са сопственим слабостима и страхом. То је тежа, али једина истинска победа. Kо победи себе, не мора да мрзи, и обрнуто: ко не победи себе, он мрзи, како би оправдао сопствену немоћ.

На крају, оно што остаје иза човека није мржња. Њу нико не памти по добру, јер нестаје заједно с оним ко ју је носио. После ње остаје само празнина. А љубав, ма колико скривена и невидљива била, увек оставља трагове - у нечијем сећању, у осмеху, у нечијој храбрости да и сам воли. Зато мрзети можда јесте лакше, али је волети вредније и смисленије.