Србија и Мађарска деле заједничку географску слабост: немају излаз на море, а самим тим ни своје луке. Њихова енергетска безбедност зависи од копнених цевовода и добре воље суседа који контролишу кључне транзитне правце. У време рата у Украјини, оштрих санкција Русији и подела унутар Европске уније, ова зависност постаје све већа политичка и економска рањивост.

Мађарски министар спољних послова Петер Сијарто упорно понавља да снабдевање енергијом „није идеолошко, већ физичко питање“. Руски нафтовод „Дружба“ и гасовод „Јужни ток“ практично су једини коридори којима стижу нафта и гас неопходни за функционисање наших економија.

Покушаји да се снабдевање диверзификује преко Јадранског нафтовода из Хрватске показали су се ограниченим. Мађарске студије упозоравају да он нема капацитет за потпуно снабдевање. Осим тога, Хрватска је од почетка рата у Украјини знатно повећала транзитне таксе за нафту која иде према Мађарској и Словачкој, што је Сијарто оценио као ратно профитерство, покушај да се додатно заради на рачун комшија. Хрватски премијер Андреј Пленковић оштро је одговорио да Загреб само поштује тржишне услове и да Мађарска своје проблеме користи за политички обрачун. Чињеница је да је у енергетској игри цена одувек била више од техничког питања: она је, такође, полуга притиска и средство контроле.

Србија је у сличној ситуацији. Компанији НИС се прети америчким санкцијама због руског власништва, мада је недавно добила нову лиценцу Министарства финансија САД којом јој је омогућено пословање до октобра 2025. године. Компанија тврди да има довољне залихе деривата и да бензинске пумпе раде нормално, али будућност зависи од воље Вашингтона да продужи изузеће. Другим речима: ни енергетска стабилност Србије није само економско, већ и геополитичко питање.

Ситуацију додатно усложњавају тензије на истоку. Украјина је прошле недеље оптужила Мађарску за нарушавање своје границе дроновима. Председник Зеленски је наредио армији повећану готовост и одлучно деловање уколико се инциденти понове. Сијарто је оштро реаговао, рекавши да је Зеленски „полудео од своје антимађарске опсесије” те да измишља непостојеће инциденте. Ове размирице не само да погоршавају билатералне односе, већ и угрожавају пролазак енергената кроз регион уколико би дошло до ескалације. Украјински напади на нафтовод „Дружба“ и даље трају. Последњи такав напад забележен је, такође, прошле недеље.

Америчка политика представља посебну променљиву у овој једначини. Доналд Трамп је недавно јавно подржао Мађарску, рекавши да ова земља нема другог избора осим да купује руску нафту. Та изјава се тумачи као ублажавање његове раније оштре реторике о санкцијама за све државе која наставе да купују руске енергенте.

Оно што је извесно јесте да су и Србија и Мађарска у положају у којем сваки нови политички потрес – било у Кијеву, Бриселу или Вашингтону – може директно утицати на цене горива, рачуне за гас и социјалну стабилност. Снага индустрије, пољопривреде и домаћинстава данас зависи од одлука које се доносе далеко од Београда и Будимпеште. Зато се енергетска безбедност више не може посматрати као економско питање, већ као стратешко питање опстанка.

У овој ситуацији, пријатељство Орбана и Трампа биће на испиту: амерички председник и мађарски премијер негују присне односе, али остаје питање да ли је америчка администрација уистину спремна да уважава виталне енергетске интересе Србије и Мађарске, или ћемо поново, као толико пута у историји, бити само шаховске фигуре за жртвовање у сукобу великих сила.

Милан Степанов