Крајем августа у Ловру је стигао нови учитељ. Са богатим и разноврсним искуством у настави и великим ентузијазмом постао је део колектива Српске школе „Никола Тесла“ у овом насељу, настањеном и српским живљем.

Учитељ Данијел Обрадовић свакодневно показује посвећеност у раду са децом кроз отворен приступ, срдачност и топлину према сваком од њих уз исказивање пуног поштовања према учитељској професији. У интервјуу за Српске недељне новине учитељ дели детаље из свог приватног и пословног живота и говори о мотивацији, изазовима и очекивањима од рада у једној мањинској заједници.

За почетак овог интервјуа можете ли нам рећи нешто више о себи?

Долазим из Краљева, града који се налази у централном делу Србије и који са поносом носи статус духовног центра предвођеним велелепним манастирима Жичом и Студеницом, који овом граду дају једну посебну димензију. Након завршене гимназије пут ме даље води на Педаогошки факултет у Ужицу, где сам завршио основне академске студије-смер дипломирани професор разредне наставе, као студент генерације. Након основних студија настављам школовање на Учитељском факултету у Београду, где завршавам мастер студије. Тренутно сам на другој години докторских студија на смеру Методика српског језика и књижевности.

Како сте се одлучили за овај, у данашње време, несвакидашњи позив за мушку особу?

За овај посао који у данашње време носи пуно изазова и на велику жалост није толико популаран међу данашњим генерацијама, сам се одлучио највише из разлога управо због начина спознавања педагогије детета, као и способности схватања начина како треба ступити у интеракцију са најмлађима и изазвати емпатију према њима и тиме створити једне идеалне услове за васпитно-образовни рад.

Какав је био Ваш животни и стручни пут?

Иако немам стаж који се може похвалити дужим временским периодом активног рада, свакако сам и током ових неколико година рада са децом имао разноврсно и богато искуство. Од рада са ученицима у сеоским срединама, преко рада са ученицима у градским школама, од државног до приватног сектора образовања.

Када сте дошли у Мађарску и како сте чули за нашу школу?

Пошто сам иначе велики љубитељ изазова, преко колегинице из Краљева сам добио понуду за конкурс за васпитну-образовну установу у Мађарској и то ми је на први поглед изгледало управо као један веома леп позив и начин да ученицима пренесем све оне лепе ствари које описују нашу Србију, као и да им представим нашу културу на један креативан и занимљив начин.

Какви су Ваши први утисци о боравку у једној оваквој средини?

Као неко ко је акценат током својих студија управо ставио на методику српског језика и књижевности, веома добро знам колико је наш језик леп, али са друге стране и тежак, поготово за ученике који су без обзира на своје српско порекло ипак принуђени да користе мађарски језик ради што успешније социјализације са локалним ставништвом. Управо, тако нешто ме је и дочекало током мог првог радног дана у Ловри, када сам ушао у разред где само један дечак течно говори српски језик. Остали ученици су помало чудно реаговали на то што ја не познајем њихов језик, али захваљујући колегиници Милени Видак, која са њима ради током поподневног дела дана, успели смо да пребродимо тај почетни период и већ након скоро месец дана познавања и рада дошли смо до тог стадијума да функционишемо веома успешно. Загрљају и осмеху ,,не треба језик“, тога смо се придржавали првих неколико дана док нисмо успели да успоставимо комуникацију, односно док нисмо научили неке почетне речи.

По Вашем мишљењу, колико је важно очување језика и културе код деце изван матице?

Долазак из Србије у Мађарску за мене није само представљао ,,прелазак преко границе“, већ и спремност за једно ново културолошко искуство. Очување језика и културе ван матице је од виталног значаја за очување идентитета и статуса нашег народа ван граница наше земље, па тако и за наш народ који већ вековима живи на овим просторима. Асимилација је нормалан део социјалног аспекта и она се дешава свакодневно, али сматрам да је јако важно да очувамо оно што представља бит нашег порекла и тог неизбрисивог днк који наш народ поносно носи у себи где год био на овој земаљској кугли.

Који су изазови у раду и како их превазићи?

 Када су у питању изазови у раду, они су свакако другачије дефинисани него што је то присутно у Србији, а највећи проблем је та језичка баријера, али са друге стране то ми представља само додатну мотивацију да за неколико месеци, година видим резултате тог рада, који свакако уз разне наставне методе може бити квалитетно имплементиран у наставно-образовни процес и дати жељене циљеве.

Шта Вас највише инспирише у раду са децом?

Када је у питању рад са децом, желим да им сваки тренутак који проводе у школи буде испуњен и да учитеља доживе као неког ко је ту да њима тај дан учини радосним, тако што ће направити адекватну и пријатну атмосферу на часовима. Пошто сам иначе и велики љубитељ музике и свирам неколико инструмената, сматрам да су музика и песма једна веома фина метода, која поред тога што атмосферу на часовима чини динамичнијом, може у значајној мери помоћи и на разумевању и усвајању језичких појмова. Рад са децом ме испуњава јер у њима видим искреност, радозналост и жељу за учењем и усвајањем нових термина и појмова. Инспирише ме њихова спонтаност и начин на који посматрају свет- без предрасуда и са много маште. Свако дете је посебно и другачије, а управо у тој разноликости налазим мотивацију да свакоме помогнем да открије своје таленте и могућности. Инспирацију ми даје њихов напредак- било да је у питању нова научена реч, решен задатак или осмех који показује да су нешто савладали.

Како проводите слбодно време овде и да ли имате неки хоби?

Слободно време углавном проводим истражујући ову дивну земљу, као и обилажење монументалних грађевина, које су тековина нашег народа на овим просторима, али и упознавањем културе, гастрономије и културних манифестација мађарског народа. Велико ми је задовољство што сам постао део ове школе и као учитељ који је дошао да предаје у оквиру наставе на српском језику, моја жеља је да заједно чувамо и негујемо наш језик, културу и традицију, али да у исто време развијамо знања и вештине које ће деци помоћи у даљем школовању и животу.

За крај овог интервјуа имате ли неку поруку за родитеље, колеге или ученике?

Сматрам да је школа једна установа где сви заједно учимо- и деца и наставници и родитељи- једни од других. Моја врата су свим родитељима отворена за разговор, сарадњу и подршку, јер само заједничким снагама можемо деци обезбедити најлепше и најквалитетније школске дане. Радујем се сваком часу, сваком осмеху и сваком кораку који ћемо заједно направити на овом путу.

Радослава Мазалица