Јесен у Будимпешти увек почиње тихо, готово неприметно, али се с временом претвара у најдубљи разговор који човек може да води са собом. Најпре се јави у ваздуху, мирисом влажних стабала, тишином која се увуче у улице, светлошћу што се спушта раније него што очекујем. Онда се пренесе на дрвореде, на паркове, на тргове и, коначно, уђе у човека. Осећам је у грудима пре него што погледам крошње и схватим да су се обојиле. Kао да ме припрема и упозорава да је дошао тренутак повратка себи.

На Маргитином острву волим да застајем код Јапанског врта. Вода у језерцету шуми исто као некада, али сада ми се чини да је тај шум спорији, дубљи, тежи. Док посматрам лист како пада на површину, схватам да сваки пад има своје достојанство и да ниједан није бесмислен.

Ара је некада трчала овуда, заустављала се крај сваког стабла, њушкала траву као да у њој лежи тајна читавог света. Њена радозналост била је и моја, али је она умела да пронађе живот тамо где га ја нисам видео.

Док возим бицикл кроз парк Неплигет, на другом крају града, имам осећај да путујем кроз време. Алеје се отварају као дуги ходници моје прошлости, а сваки окрет педале враћа ме у године које сам мислио да сам оставио иза себе.

Kада стигнем до места где Ара почива, спуштам бицикл и седам, као ходочасник пред својим циљем. Не долазим ту да тугујем. Само желим да проверим јесам ли још на путу који сам себи давно одредио и колико сам остао веран сопственим обећањима. Ара је говорила својим језиком, кроз погледе у којима сам увек читао одговоре. Данас ме тишина места где лежи подсећа на истину да одговори нису у речима, већ у спремности да их тражим.

Мој пас ме гледа из сећања и то ћутање је снажније од сваке речи. Сећам се наших шетњи, њеног стрпљења и једноставне оданости. Неки људи су ме напуштали, неки издавали, неки заборављали, али она није. У њој сам видео оно што сам ретко налазио у људима – чистоту без питања и љубав без услова. И сада, док седим крај њеног почивалишта, схватам како ме учи и после одласка. Говори ми да није најважније колико си у животу постигао, већ колико си био и остао веран себи и онима које волиш.

Будимска тврђава ме увек дочека исто. Преостало лишће на гранама кестенова шушти над главом и пада на земљу споро, али неумитно. Некада сам тим стазама ходао пун жеље да освајам, пун очекивања да ће ми тај град отворити сва врата. Данас знам да су нека на која сам куцао остала затворена, али да су ми се зато отварала она која нисам ни очекивао на свом путу и да у томе нема неправде. Пут ме можда није одвео тамо где сам замишљао, али ме је водио управо тамо где је требало и захвалан сам због тога. Јесен сама сведочи да нема пута који је бесмислен и да чак и онај који се завршава, заправо води ка новом, неочекиваном почетку.

Понекад се бициклом одвезем до Kостолањијевог трга у Будиму, који је можда најсветлија, али и најболнија тачка мог сећања. Kао новајлија у Будимпешти, пре тридесетак година, тамо сам живео, у соби пуној папира и књига и с мислима пуним наде. Пролазио сам тим стазама верујући да ме чека бесконачна будућност, да је све могуће и да је време на мојој страни. Данас знам да време никада није ни на чијој страни. Оно је неутрално, али неумољиво.

Сећам се тог младића са Kостолањијевог трга и схватам да сам га тада гледао са стране, а сада га посматрам изнутра. Он тада није знао да је срећан, али ја данас знам да је био.

С јесени шетачи говоре тише и мудрије, а реченице им звуче као продужетак шуштања лишћа. „Срећа је у теби, споља су само сенке“, чуо сам једном док сам шетао крај језера на Kостолањијевом тргу и насмејао се. Данас знам да је то била истина. Kада се сетим тих речи осећам да свака крошња, сваки пад листа и свака хладна сенка потврђују њихову тачност. Био сам гладан спољног света, пажње, признања… Тек касније, када сам постао свестан важности тишине, схватио сам да су људи били у праву.

За то време, Будимпешта је постала мој сведок. Она не пита, не оптужује, не суди, али памти. Никада ме није наглас питала ко сам, али ме је натерала да то питање понављам изнова. Била је ту док сам се мењао, посустајао, губио се, тражио и поново почињао. Ара је отишла, снови су се променили, али град је остао и увек ме враћа себи, нарочито ујесен. То је доба када нема више времена за разна лагања себи самом.

Окрећем педале и, док се враћам кроз паркове и тргове, осећам да се не крећем само кроз град, већ и кроз сопствени живот. Јесен је огледало у којем видим све што сам био, све што јесам и све што никада нећу бити. И, у том признању, у тој тишини, проналазим снагу да наставим.

Ходам истим стазама, али знам да нисам онај из прошлости. Сећам се пријатеља који су отишли далеко, неких којих више нема и оних који су остали, али су сада другачији. Њихове силуете и даље седе на неким клупама, ходају знаним улицама, смеју се, расправљају, планирају. Приђем, али они нестају. Будимпешта ми се тада отвара као књига коју нисам до краја разумео. Њене речи су тргови, њене реченице мостови, њена тишина су паркови ујесен. Она ме је тек понекад штитила и нудила утеху, али јесте нешто важније. Давала ми је огледало које сваке јесени постаје јасније, немилосрдније, али и нежније.

И док настављам да возим, док се лишће лепи за точкове мог бицикла и шушти под гумама, осећам да нисам сам. Са мном су Ара, младић са Kостолањијевог трга, пријатељи који су отишли и они људи чије реченице некада нисам успевао да разумем, а које сада носим као своје светиљке. Јесен их враћа, сабира у мени, осветљава путању и казује да није крај, јер је Будимпешта разговор који се никада не завршава. Њена јесен је тихо признање да коначности нема, да постоје само прелази и пут који траје.