Сви који су похађали средњу школу и судбина им доделила да се тих година проведу у изврсном друштву, радо се сећају заједничких дана. Тако је било и са полазницима некадашње Српско-хрватске гимназије у Будимпешти, генерација 1976-1980, коју су се прошлог петка присетили својих школских дана.

Домаћин садашњег састанка је био господин Бела Марковић (звани ЦХ, наиме на  мађарском се његово име завршава уместо „ч“  или „ћ“ на „ЦХ”), који је са својом породицом своје бивше школсге другове дочекао  у својој кући у насељу Шољмар. Бела који је са својом породицом био изврсни домаћин провео је 12 година у некадашњој СХГ да би у својој каријери данас стигао до једног од најзначајнијих менаџера наше садашњице. „Херој садашњице!“ Бела би без даљег могао обући матурско одело. Примерно живи. Ко не верује нека га прати на ФБ-у.

Од двадесет и тројице матураната из 1980-е са Трга ружа  појавили су се на лицу места шесторо док су се други у састанак укључили путем дигиталне телефоније. Слоген матурског састанка из 2009-е према којој „...има нека тајна веза“ је пун погодак наиме заједно се закљичило како има.

Ова шесторица верујете или не за неколико секудни су се претворили у некадашње гимнацијалце, који су се на исти начин радовали тим некадашњим дешавањима као да су се десила јуче. Приче и  младалачки чинови долазили су на површину са толико љубави и емоција kоји су присутни исто поново доживљени да би неко од спољашњег посматрача и сам закључио по стиховима Радета Шербеџије: „Oх, како смо се волели, оне давне јесени....“

Полазници СХГ-а, појединци генерације 1976-1980 одавно живе својим засебним животима. Професори коју су споменути на састанку без даљег би могли закључити како семе које су пре много деценија посадили донео је свој плод.  По животним судбинама одличним резултатом....Сви присутни као да су полагали испите живота и прошлих деценија. Има коме је судбина више доделила има коме мање али пипљива љубав остаће међу њима највероватније вечно..

И добро је тако... И лепо је тако...

А. Р.

Пролазност

На путу за Шољмар одлучили смо да навратимо на Старобудимско гробље наиме овде је сахрањена наша школска другарица Душица Пејак која нас је напустила само за неколико година по нашој матури. Велика је трагедија била. Оваквим приликама и ред је и људско поштовање захтева да се присетимо оних наших школских другова ( и професора) који више нису са нама... Тог сунчаног поподнева паркирамо се одмах на улазу на гробље, узимамо беле руже са намером да их положимо код обележја на централном делу дробља, испод натписа на гранитној плочи...Један од присутне тројице је знао где да се тражи натпис наиме које ближе познавао судбину породице Пејак знао је да су три имена забележена једно до другог, на другој или трећој гранитној  плочи одмах на узвишици.

Миленко Пејак,

Иван Пејак,

Душица Пејак

Драгица Пејак, мати наше Душице – сетимо се и ње – свој живот је посветила нашем образовању, била је наставница у СХГ-у од самих почетака до пензионисања само зато није на овом местуса осталим делом породице исписана јер је она касније преминула. И од ње смо се овде опростили.

А ми троје у септембарском сунцу  дуго дуго тражимо имена гледајући натписе на свим зеленим гранитним почама да би руже начег поштовања положили на месту како смо и планирали. Време пролази. Нема и Душициног имена, ни Ивановог, ни Милетовог...

Обраћамо се особљу од којих добијамо информацију како у ономе што ми тражимо могу помоћи на улазу. Брза одлука! Цвеће полажемо на једном од прикладних места... Тамо је са нама Душица. Онако насмејана како смо је познавали. Ко краће ко дуже. Само у емоцијама није било разлике.

Лагана шетња назад. Петнаестак минута посвећено судбини преминуле породице. Трагедије породице Пејак. И Душица и Иван су били полазници СХГ-а. Обоје су рано умрли. Миленко је био посланик у Парламенту, јак човек свог времена. Оно што нас повезује је да су са Драгицом заједно били – и остаће - делови наших живота.

Стижемо до управне зграде. Обраћамо се особљу. Тажи се и тражи. Минути пролазе. Без резултата. Траже нам телефонске бројеве. Обавестиће нас. Само још мало стрпљења. Од одна нико нас није звао. Прошло је неколико дана. У времену дигитализације. Упише се име, претрага и...

И једна додатна информација: после десет година се брушу имена.

Очигледно да је од постављања натписа прошло више од десет година. Душица са својом породицом очигледно даље живи само у нашем сећању. У сећању њених школских другова, док не оде и последњи полазник некадашњег СХГ-а.

Очигледно је да и СХГ чека чека судбина Душице.

А иначе док постојимо постајаће и „Тајна веза“! Искључиво наша.