Владимир Кокановић, новоизабрани вршилац дужности директора Управе за сарадњу с дијаспором и Србима у региону, приликом посете српској заједници у Сегедину и Десци 24. септембра 2025. године дао је интервју Српским недељним новинама.

У разговору за наш лист, господин Кокановић говорио је о свом животном путу, искуствима из региона и расејања и плановима за очување националног идентитета Срба ван матице.

За почетак, молим Вас да се укратко представите нашим читаоцима. Одакле сте пореклом, какво је ваше животно искуство везано за Србе у региону и како сте почели да се бавите Србима ван Србије, укључујући и ове историјске мањине као што смо ми, Срби у Мађарској?

Првенствено морам да искористим ову прилику да се и Вама захвалим, као и нашим данашњим домаћинима. Моје име је Владимир Кокановић и тренутно сам новоизабрани директор Управе за сарадњу с дијаспором и Србима у региону. Али да кренемо од почетка: рођен сам у Хрватској, у Загребу, одакле сам као мали морао да побегнем са својом породицом због свих околности које су, нажалост, задесиле српски народ не само на подручју Загреба где сам се родио, већ и широм готово читаве Хрватске, па чак и доброг дела региона.

Колико сте тада имали година?

Био сам мали – четири године. Мало дете, које још нема праву представу о животу, не би смело да се суочи с тако страшним искуством. Међутим, околности су биле такве да то, нажалост, није могло да се избегне. То је било грозно искуство за мене, моју сестру и моје родитеље. Мој отац је тада отишао на ратиште – то је нешто што не бих пожелео никоме. Важно је да то искуство поменемо, не да бисмо било коме „гурали прст у око“, већ да бисмо се потрудили да се ниједном детету тако нешто више никада не догоди.

Након тога моја породица стигла је у Србију, нашу матицу, где сам се и школовао. Бавио сам се спортом – играо сам ватерполо и био јуниорски и омладински репрезентативац Србије и Црне Горе. Тренирао сам и џудо и носим црни појас. То су дивна искуства која човек треба да стекне док је млад, јер му касније могу много користити у животу.

Дуго сам живео и у Словенији, где сам водио кровну организацију Срба – Савез Срба Словеније. Учествовао сам у његовом оснивању и стварању амбијента погодног за окупљање заједнице.

Срби су у Словенији својевремено имали доста проблема када се Југославија распадала – неки су губили држављанство. Да ли се то сада поправило?

Да, говорите о „избрисанима“. Они нису само губили држављанство, већ практично читав свој идентитет. Неки људи су то назвали својеврсним геноцидом учињеним оловком – да избришете око 26.000 људи само због њиховог националног порекла или опредељења, односно само зато што нису желели да буду део једног миљеа који је тадашњем државном руководству Словеније одговарао.

Нажалост, морамо констатовати да се ту није много одмакло. Држава Словенија је тек у последњих неколико година признала своју грешку – да  је тадашње руководство учинило је велику неправду – и упутила извињење. То јесте важан искорак, али не сме се на томе стати.

Пре нешто више од годину дана, у центру Љубљане је подигнут споменик у част избрисаних становника. Желим да напоменем да у оквиру Савеза Срба Словеније – кровне организације на чијем сам челу био до недавно – активно делује и Друштво избрисаних, тако да смо се доста бавили овим питањем.

Бавили смо се, такође, и статусом српске заједнице у Словенији. Словенија је једина држава у региону која Србима није признала статус националне мањине, упркос бројности (званично су Срби најбројнија етничка заједница у Словенији) и упркос аутохтоности. Историјски гледано, Срби су у Словенији присутни без прекида од 1520. године, када су ускоци дошли у Белу Крајину. Од тада до данас – што је документовано историјским чињеницама – српска присутност тамо није прекинута.

Бавећи се овим питањима, стекао сам огромно искуство у очувању српске традиције и културе. Знате и сами колико је тешко у земљама које нису део наше отаџбине, чувати своје богато културно наслеђе. Ми смо то у Словенији радили предано. То искуство – као и бројне контакте, који нису занемарљиви – трудићу се да искористим на новој функцији, на коју сам ступио 1. августа ове године. Желим да будем ослонац, стуб сваком Србину, не само у региону већ и у расејању.

Рекли сте да сте нови на функцији, али Ваше искуство из Хрватске и Словеније очигледно Вас препоручује за рад са Србима у расејању. Колико сте, за ово кратко време, успели да сагледате разноликост свих тих заједница? У нечему смо слични, у нечему различити, и шта је оно што ви можете да допринесете успешности тих заједница?

Мени је та разноликост позната и од раније. Ми, Срби у Словенији, јако добро смо сарађивали са српским организацијама у остатку региона, поготово у европском делу наше дијаспоре. Знам да готово свака држава – односно Срби у држави у којој живе – имају неке своје специфичности, посебне околности и изазове. Готово нигде није лако очувати и неговати историјско наслеђе.

Ипак, све нас обједињује то што сваки Србин у расејању у свом срцу носи Србију. Није лако било бити Србин било где, поготово не у региону деведесетих – помињали смо пример „избрисаних“ – било је много тешких околности. Али готово свака српска организација, или бар њен доминантан део, настала у том периоду опстала је до данас. То говори да нас нешто снажно уједињује – сваки Србин у расејању у свом срцу носи Србију.

Е, утолико ће и наша улога, нас у Управи за сарадњу с дијаспором, бити важна да са том чињеницом упознамо српску јавност. Срби у матици свакако воле своју дијаспору, али сам приметио да често нису довољно информисани о активностима нашег расејања.

Искуство нас Срба у Мађарској јесте да се о нама веома мало зна – у нескладу са историјском улогом коју је ова заједница одиграла. Историјски гледано, у неким периодима скоро половина српског народа живела је северно од Саве и Дунава. То је нешто што би морао да зна сваки становник Србије. А да бисмо свет упознали са српством и српском историјом, морамо прво да упознамо сами себе – и једни друге.

То је нешто о чему ћемо ми говорити. Трудићемо се да кроз наше присуство у медијима, али и кроз разговоре не само у Београду већ и широм Србије, укажемо на положај Срба где год да они живе. Говорићемо о свему овоме и настојаћемо да креирамо једну заједничку платформу, па да онда заједнички иступимо пред српску јавност.

Веома је важно да Срби у матици знају с коликим ентузијазмом Срби у расејању чувају српско име и презиме. Нека ми нико не замери, али живео сам у расејању и сада сам се вратио у Београд на ову дужност. Српско име и презиме, српско ћирилично писмо, српска душа – све се то чува у расејању.

Лако је бити Србин у граду где је српски национални корпус доминантан – лакше је бити Србин у Београду него, рецимо, данас у Сегедину, Будиму, Печују, Прагу или Торонту, или у Шведској, у Федерацији БиХ, у Црној Гори или било где друго.

Подсетили сте ме на мог деду, који је говорио: „Није лако Србин бити.“

Није лако – заиста није лако – али је утолико лепше. Ви сте поменули колико је историјски важна улога Срба у расејању; рећи ћу да и данас Срби који живе ван матице играју изузетно важну, чак и историјску улогу. Најбољи амбасадори српских националних интереса, културе и традиције јесу управо чланови српске дијаспоре.

Какви су Ваши први утисци о нашој заједници и како видите могућности сарадње између Управе за дијаспору и Самоуправе Срба у Мађарској у будућности?

Заиста сам одушевљен гостопримством. Ми, наравно, јесмо део истог националног корпуса, али ми је велико задовољство што сам данас овде са вама. Обишли смо Центар „Свети Сава“ у Десци и српску цркву у Сегедину, и импресиониран сам постојаношћу ентузијазма који се овде осећа.

Улога наше Ураве јесте да не само будемо ваш глас према званичном Београду, већ и да вама будемо ослонац и путоказ. Сваком Србину у расејању – па тако и вама овде – морамо бити упориште.

Посебно ћу инсистирати на комуникацији. Наша досадашња комуникација је добра; сада је још боља, а има потенцијала да буде још много боља. И што је најважније, она мора да буде двосмерна. Нама је неопходно да знамо шта можемо да урадимо за сваког Србина у Мађарској, за сваког Србина у региону и ширем расејању. С друге стране, и нашим људима у дијаспори потребно је да чују наш глас. Не сме наш однос да се сведе само на конкурсе или куртоазне посете – сарадња мора да се огледа у конкретним делима.

После ове посете, поново ћемо вам се вратити и опет се договарати о свему о чему разговарамо у ова два дана. Можда ћемо Вам се обратити и с неким предлозима како да нашу сарадњу учинимо још бољом, или са неким сугестијама шта је у овом тренутку важно за Србију, за српски национални идентитет и за српски народ.

Оно што могу одмах да кажем јесте да је неговање културе за нас светиња, питање од приоритетног значаја. Морамо да говоримо истину о српском народу и његовом изузетно богатом историјском и културном наслеђу, јер имамо чиме да се поносимо.

Наша историја неретко је била болна, али је део нашег националног идентитета, део наше душе, и то морамо да чувамо и о томе да учимо нашу децу. Једнако тако, морамо да упознамо свет са истином о српском народу, јер нам је, нарочито у блиској историји, искуство показало да свет није био довољно упознат са свим страдањима кроз која су прошли српски народ и српска држава.

Улога српске дијаспоре у том „дипломатском мозаику“ Србије је веома важна. Она се огледа и у томе да наши људи у расејању својим суграђанима, па чак и политичким ауторитетима у земљама у којима живе, говоре истину о Србији.

Разговор водио: Милан Степанов