Древни обичаји су некада обликовали српски идентитет и представљали темељ свакодневног живота. Освећење поља и винограда био је црквено-народни обред којим се благосиљају њиве, виногради, воћњаци и пашњаци.
Свештеник би са народом излазио у поље, носећи крст, икону и барјак, и читао би молитве да Бог да родну и благословену годину, да сачува усеве од града и суше. Обичај се најчешће спроводио у пролеће, око Ђурђевдана или на дан Спасовдана, али и у време суше, града или неке друге невоље. Молебан је служен код крста у пољу. Крст је врло стари симбол, коришћен у многим религијaмa, код многих народа, а апстрактна је представа човека раширених руку. Као „човеколики облик“, крст је чувар чељади од болести и од демона, чувар је усева и куће од пожара и разних непогода и злих сила. У молитвама народа пред крстом у житним пољима, присутна је порука која указује на дубоку везу између вере и земљорадње. Обичај је спајао духовни и практични живот: као што се човек моли за здравље, тако се моли и за плодну земљу. У суштини, освећење поља је молитва за благословену годину, да земља да хлеб, а да народ има мира и изобиља.
Код Срба у Мађарској тај обичај је временом замро после Другог светског рата, односно, педесетих и шездесетих година у време социјализма и радних задруга. А убрзани начин живота и урбанизација довели су до тога да је он сасвим нестао.
Још увек старији људи памте да се некада излазило са свештеником на освећење житних поља.
Ауторка монографије Срби у селу Ловри у Мађарској током XX века др Младена Прелић ( Издан, Будимпешта 1995.) је теренским путем скупљала грађу за своју књигу у периоду од 1980. до 1990. записала: „У селу Ловра су некада у њивама стајали дрвени крстови. Они су имали улогу да „чувају поље“ и били су повезани са веровањем у заштиту рода од града, суше или штеточина.“
Такође у зборницима и едукативним публикацијама о етнографији Срба у Мађарској (едиција Етнографија Срба у Мађарској) постоје радови који на тему аграрних и црквено-празничних обичаја, укључујући молебане, зимске/пролећне ритуале, додолу, васкршње обичаје, помињу и освећење атара и винограда. Данас, у измењеним околностима, унутар српског ентитета, постоји тежња да се неки обичаји обнове и уткају у контекст савременог живота, али се временски точак не може вратити. Сећање на њих чувамо у причама и записима или их обнављамо путем народних манифестација и фолклора.
Разговарали смо са Павлом Капланом који је био свештеник у Ловри од 1995-2007. године и који је у том периоду обновио стари обичај и то на Марковдан. Овај дан се сматра “благим даном”, временом за одмор и молитву, светац је заштитник земљорадника и управо на тај дан док је класало зелено жито, јечам и зоб, народ је после литургије пратио свог свештеника све до крста у пољу. „Поље се кропило светом водом на све четири стране и читале су се молитве. Од једног снопа би се исплео венац који би красио литије у цркви све до следеће године. Венац су плеле девојке. Овај леп обичај је имао за циљ, превасходно заједништво народа у молитви. Деведесетих година прошлог века, на месту где је некада био дрвени крст, постављен је камени. Налази се на излазу из Ловре, на путу према Макату. У време мог службовања у Ловри, редовно смо благосиљали жито,“ каже свештеник Павле Каплан.
Данас у Ловри, не постоји ни један крст у пољима, осим тог каменог. По сведочењу Ловрана, дрвени крстови су нестали у време социјализма, национализације и пољопривредних задруга. Режим социјализма није био наклоњен религији те су управо у том периоду нестали и неки обичаји који су везани за цркву и народну традицију. Обичај освећења житних поља се не одржава већ дужи низ година.
У Чипу је такође било више крстова по њивама и виноградима, а сада их нажалост, нема. По црквеним записима и летописима, о свим сеоским догађајима и обичајима највише дознајемо о прошлости из рукописа свештеника Неофита Сабадоша. Он је служио у Чипу од 1921-1932. године. Ти записи су права драгоценост историчарима, етнолозима, етнографима и антрополозима и сами по себи заслужују посебну пажњу. За време свештеника Константина Јорговића који је био чипски свештеник од 1936-1939, забележено је да је те последње његове године службовања, 1939. било освећење крста у Старом селу где је некада у давној прошлости била прва црква, брвнара. Обред је обављан на Светог Николу, 22. маја, ишло се до великог крста са литијом и иконом.
Забележено је да је тадашња учитељица Меланија Матковић присуствовала освећењу крста заједно са својим ђацима који су носили школски барјак. О освећењу њива могли смо да дознамо понешто из сећања наших саговорница Чипљанки: Ружице Драгојловић, рођена Петровић (1946), Вере Радован, рођена Бобонков (1945) и Љубице Николић, рођене Ашабињ (1940), оне се сећају и назива њива. То су, можда и последњи сведоци прошлости јер је Чип сада сасвим измењен и на многим овим њивама у новије време су куће и викендице. По њиховом сећању, бележимо њиве: Велике, Дугачке, Бабине баште, Рашће (ту су некада били виногради), Друм (поред великог Дунава), Лапош, Холтови, Старо село, Слатина (сада насеље), Пруд, Пустара, Поповске земље, Тукуљске, Адице (поред Дунава, тамо је ишла скела према Мајош селу), Шумице (поред Дунава) Ливаде, Портартатур (назив још из из турског доба)... Наше саговорнице се сећају дрвеног крста у њиви који је подигао Марко Драгојловић (1870-1943) у свом винограду. Тај крст је после обновио његов син Танасије Драгојловић (1895-1966). Поред младог жита, сваке године се освештавало и младо грожђе.
Последњи свештеник који је у Чипу обављао освећење жита, био Душан Убавић (1937-1967) који је служио у Чипу од 1957. до 1967, a освећење је било 1958. у „Бабиној башти“. О овом догађају емотивно прича Љубица Николић, рођена Ашабињ која је тада имала 18 година и плела венац са својом сестром од стрица, Даницом Ашабињ. „Сећам се да су венце од зеленог жита увек плеле девојке. Била је то посебна част и радост за сваку девојку. Венац бисмо украсиле сатенским плавим тракама и њиме закитиле литије. Та године је била последња година освећења жита у мом Чипу, а и моје последње плетење венца јер сам се удала следеће године.“ Данас као успомена на овај леп обичај, у чипској цркви на ђачком барјаку има један мали венчић од жита.
По казивању свештеника Љубисава Милисавића и сећању Бојане Симић-Чобан (1948) из Помаза, овај обичај се задржао до средине прошлог века. На Марковдан са литијама се излазило на њиве и винограде, а после молитве је благосиљано жито. Нажалост, обичај није обновљен, али га се Срби из Помаза сећају. Младе девојке су плеле венац од ражи и пшенице који је био украшен машнама и дугачким тракама. Венац се чувао у цркви до следеће године када је замењен новим зеленим класјем. Један од неколико крстова који су били у прошлости, подигао Стеван Малаћ 1913. на месту званом Здрављак, на Мандићевој њиви. Црквено школска општина је морала 1962. да премести камени „Малаћев крст“ на њиву Теје Богдана, која се налази у подножју Клисе, на путу према српском гробљу, где и данас стоји. На Спасовдан се излазило до крста у винограду Петра Абжића који се налазио на брду Орловац и ту се благосиљало грожђе. Последњи пут је овај обичај обављан за време свештеника Стевана Бешлића (1912-1970).
У Калазу је такође била дугогодишња традиција да се на Марковдан освећује жито. По казивању Анђелије Скорић, обичај је нестао педесетих година када су власти забраниле литије, а самим тим и овај обред. „Сећам се, тада сам била дете, али смо сви заједно после литургије ишли горе према Урому у њиве Скорића где је био крст и где је био обред освећења и молитве за нови добар род жита.“
Српски народни обичаји потичу из давних времена и у складу су са старим веровањима Срба. Циљ им је да заштите здравље укућана да сачува и повећа пород и имовина, да киша натопи жедна поља, да се сузбију и разбију градоносни облаци, да роди жито и винова лоза, да се излечи болесник. Постоји много народних обичаја за сваку радњу, сваки догађај, сваки празник, сваку прилику. Они су се множили, мењали, допуњавали или временом нестајали.
Славица Зељковић