Како централна и југоисточна Азија, укључујући и Кину, полако формирају нови глобални геополитички центар, равноправан са западним светом, Русија све снажније усмерава своје ресурсе ка том простору. Најбољи пример је гасовод „Снага Сибира 2“, који ће повезати далека руска налазишта са северним делом Кине. Реч је о пројекту дугом око 6.700 километара, са предвиђеном испоруком од 50 милијарди кубних метара гаса годишње током наредних тридесет година – по ценама повољнијим од оних које је плаћала Европа. Ово није само економски, већ пре свега геополитички потез: Москва и Пекинг граде енергетски коридор који није подложан контроли САД и ЕУ.
Кина све мање прихвата амерички притисак и себе отворено види као лидера „глобалног југа“. Ако је раније диверзификовала изворе снабдевања, сада јој је приоритет стабилност и предвидивост испорука. „Сарадња са Русијом обезбеђује нам сигурност и предвидљивост у снабдевању, што је од суштинског значаја за наш развој,“ оценио је недавно један од кинеских енергетских стратега. Русија, након губитка дела европског тржишта, све више позиционира своје резерве за азијске купце, градећи дугорочне односе са Кином и Индијом.
Иако улаже највише на свету у обновљиве изворе енергије, Кина и даље користи угаљ као темељ енергетске безбедности. У последњих пет година капацитети обновљивих извора су занчајно нарасли, али је само у првој половини 2025. пуштено у рад преко 20 гигавата нових угљених блокова – највише од 2016. године. Стручњаци указују да Пекинг не може ризиковати нестабилност снабдевања: угаљ остаје резервна опција у време максималних оптерећења или слабе производње из обновљивих извора.
Запад, у међувремену, губи монопол над трговином енергентима. Иако је ЕУ формално смањила увоз из Русије, руски енергент и даље налази пут до Европе, често преко посредника као што је Индија. Подаци показују да је Русија у другом кварталу 2025. и даље учествовала са око 12% у европском увозу гаса, док је више од половине ЛНГ-а стизало из САД – по знатно већој цени од гаса из цевовода. Мађарски министар спољних послова Петер Сијарто је у више наврата упозорио како Брисел својом политиком жели да заустави коришћење руске нафте и гаса, али тиме угрожава енергетску стабилност целог континента.
Санкције нису успеле да зауставе руски извоз. Такозвана „флота у сенци“ – мрежа старих танкера различитих власника и застава – наставља да превози нафту ка Азији и Африци, али и ка Европи. Та флота није ни руска, ни илегална: једина разлика је што није осигурана код западних кућа попут Лојдса, већ код алтернативних друштава у Азији и на Блиском истоку. То показује да је монопол Запада на транспорт и осигурање енергената трајно нарушен.
Највећи губитник ове промене је Европа. У последње две године потрошила је стотине милијарди евра на скупу енергију, субвенције и компензације за индустрију. Инфлација и дефицити буџета и даље оптерећују привреде, док је стратешка самосталност сведена на минимум.
Мађарска и Србија настоје да сачувају маневарски простор. Будимпешта гради нуклеарну централу Пакш II, улаже у складишта гаса и не одустаје од руског снабдевања. Најављен је и нови нафтовод из Русије преко Србије до Мађарске, који би требало да буде завршен до 2027. Србија, са своје стране, развија хидро и ветропотенцијале, али задржава приступ руском гасу кроз Турски ток и локална складишта.
За мале земље закључак је јасан: енергетска политика мора бити што самосталнија. Потребно је развијати домаће капацитете, градити стратешке резерве, али и одржавати више праваца снабдевања – и са Истока и са Запада. Само тако ће моћи да искористе конкуренцију великих сила за повољније цене и да избегну позицију талаца туђих геополитичких обрачуна.
Европа је, бар за сада, корак иза у овој игри. Да би мање земље попут Србије и Мађарске опстале, морају да буду флексибилне, прагматичне и да своје енергетске интересе бране хладне главе – чак и када се правила пишу далеко од Брисела.
Милан Степанов