У издању Културног центра "Српски венац" из Будимпеште, ових дана из штампе излази књига изабраних прича Драгана Јаковљевића на мађарском језику, у преводу Светислава Недучића. Тим поводом објављујемо стручно мишљење које је о овом издању написала проф. др Јелена Митрић Арсенијевић.

Збирка изабраних прича Пештанска ружа, прозног писца, песника, новинара и универзитетског предавача Драгана Јаковљевића, састављена је од оригиналних, стилски уједначених сижеа са често неочекиваним и занимљивим чеховским обртима. Поједине приче обележене су привилегованом фигуром странца, наратора који описује своје постепено прилагођавање Мађарској као другој домовини („Ружа”, „Свећњак”, „Андрејевићи”, „Дарови крај Ангелијанума”).

Посредством његовог зачудног погледа читалац бива транспонован на градске улице, зграде, станице, тргове, антикварнице Будимпеште, онеобичене и приказане кроз укрштај традиционалног и модерног. Тако га здања на Булевару Андраши подсећају на „прецизно измерене, пажљиво исечене и уредно поређане комаде торте, украшене, маштовито израђеним фигурицама од марципана и маргарина”. Трајекторија већине прича прати поетику градова (Будимпеште, Београда, Њујорка) и њихових ведута, а фасцинација урбаним просторима, као осведоченим споменицима различитих слојева од којих је ткиво полиса састављено, просијава из готово сваке сторије.

У причи „Свећњак” приповедач, на малом простору, успева да ретроспективно укаже на смену култура (грађанска, социјалистичка, модерна) Пеште пратећи промене намена монументалних и елегантних здања у центру метрополе. Промишља се свакодневица кроз симболику малих ствари, антиквитета откривених на старим пијацама у близини града: намештај, ордење, слике, лустери, сервиси, дипломе... Нарација се завршава  меланхоличним увидом антиквара убеђеног да ће свећњак из приче засигурно надживети неколико генерација власника.

Дубоким песимизмом заокружена је и прича „Заборав”, где се критички преиспитује савремено друштво конзумеризма, егоизма и немара из перспективе професора који се посвећивао управо супротним вредностима и неговању културе сећања. Упркос својим настојањима и борби да се културним посленицима укаже пажња коју завређују, као и наде да након смрти неће бити препуштен забораву, дешава се супротно. Гроб, као последње материјално упориште сећања, бива продат, његово име и презиме избрисано, а посмртни остаци уклоњени.

Тема сећања прожима готово читаву збирку, а централна је и у причи под насловом „Лука које нема”, у којој се млада жена, након дана проведеног у пријатним сећањима на прошлост и младост у родитељском дому, суочава са напрасно откривеном деменцијом сопствене мајке.

Носталгија за изгубљеним временом детињства прелама се и у причи „Бомбона за Сергеја”, где дечак на каси у маркету протагонисту подсети на сопствено детињство и радост празника посредством детаља какав је украсна бомбона у сјајном омоту за новогодишњу јелку. Празнична атмосфера наставља се и у „Даровима крај Ангелијанума”. Апострофирањем интерната за школовање девојака у наслову и на почетку приповести отвара се сегмент колективног памћења кроз јукстапозиционирање прошлости и савремености. У ноћи дочека, 31. децембра, наратор поред Ангелијанума, задужбине знаменитих Срба намењене образовању младих Српкиња у Пешти, уочава девојчицу са црвеним шалом, дошљакињу са прелепим гласом која певајући сакупља новац за одлазак на школовање у Милано. Ова прича има нешто од бајковне атмосфере „Девојчице са шибицама”, док црвени шал фигурира попут талисмана који уз необично доброчинство протагонисте гарантује срећан крај Јаковљевићеве верзије. Хронотоп сусрета са девојчицом и завршетак који проповеда потребу за вером у оно исконско добро, запретано у људским срцима као једини истински дар који можемо пружити другом људском бићу, интеретекстуално се надовезује на приповетку „Сан смешног човека” Ф. М. Достојевског где се протагониста, након просветљујућег сна, посвећује практиковању делотоворне љубави.

Јаковљевићеве приче посвећене су широком делокругу тема: од усамљености, старости, емпатије до односа прошлости, традиције и савремености, човека и природе и то уз честу деконструкцију уврежених стереотипа. Често су организоване око одређених хетеротопија (музеји, гробља, антикварнице, паркови, библиотеке, опере) као привилегованих простора и својеврсних лимеса. Ти ескапистички, паралелни светови омогућавају протагонистима измештање из познатог и обичног, промишљање, али и имагинарно путовање кроз време и простор посредством сећања.

Аутор, у уводној напомени под насловом „Зашто је важно испричати причу?”, инсистира на потреби за причом и причањем као исконској и насушној која омогућава трансцендирање пролазног, осмишљавање прозаичне свакодневице и понирање у виши смисао појава и сусрета. Јаковљевић дубоко верује да га свака написана приповест води даље на путу духовног прочишћења и усавршавања у врлини као оног античког идеала који опстајава упркос савременој цивилизацији и која такву врсту принципа готово на сваком кораку обесмишљава. Упркос одабраном наслову, који сугерише савремену културу као културу заборава, ове се приповести зачињу у повлашћеним просторима сећања, у његовим различитим трансформацијама од индивидуалног преко друштвеног, до политичког и културног памћења, чијем се бележењу Јаковљевић здушно посвећује. 

Проф. др Јелена Митрић Арсенијевић