Мечка, Српска Мечка или Рацмечка је мало, живописно село смештено на питомим барањским брежуљцима, само тридесетак километара удаљено од Печуја. У њему данас Срба више нема, а њихова некадашња историја чува се само у архивским списима. Последњи Србин г-дин Младен Грубић одавде се иселио половином прошлог века, па тако успомене овог некада претежно српског насеља сада чува православна црква Светог Димитрија.
Сматра се да је Свети Димитрије за заштитника храма изабран баш зато што је био ратник, а у славу Срба шајкаша чувара мађарске границе од најезде Турака. Српска богомоља на истом месту, малој узвисини у средини села, стоји још од 18. века, а нова црква саграђена је 1911.
Идеја за обнову храма дошла је од митрополита Лукијана, који је, како нам је рекао јереј Милан Ерић, срце и душа целокупног пројекта, последњих двадесетак година на Епархијском управном одбору, односно Епархијском савету који се одржава једном годишње, увек помињао цркву у Мечки, као једну од најугроженијих. Расположење и мотивација да се нешто заједнички уради су постојали, али су недостајала финансијска средства.
Срећом, разумевањем и подршком Владе Мађарске и државног секретара Миклоша Шолтеса новац је ипак набављен па се тако приступило прво спољашњој, а затим и унутрашњој рестаурацији. Радови су почели 2022. обновом крова и торња. Касније је на храму урађена фасада, купљена су нова врата, постављени су прозори, олуци. Почетком 2024. овај део посла је приведен крају, а потом се прешло на унутрашњу рестаурацију која је урађена по свим прописаним стандардима, имајући у виду првобитно стање објекта и материјале коришћене за његову изградњу. Окончана је почетком септембра. Поред Владе Мађарске финансирање је помогла Епархија будимске и председник Републике Српске Милорад Додик, лично.
Поводом освећења обновљеног храма Светог Димитрија свету архијерејску литургију 14. септембра на празник Светог Симеона Столника служио је Његово високопреосвештенство митрополит будимски Лукијан, уз саслужење свештенства Епархије будимске и присуство грабовачког монаштва. На богослужењу је појао хор Тривјешчани из Инђије. У оквиру литургије митрополит Лукијан обавио је свечани чин освећења храма, који је потом помазан и на њега је изливено Свето Миро.
Окупљенима се затим обратио јереј Милан Ерић, печујски парох и администратор парохије у Мечки. Он се захвалио свима онима који су помогли да се храм обнови, посебно митрополиту Лукијану, државном секретару Миклошу Шолтесу, народном посланику Јаношу Харгитаију, сарадницима на конкурсима, Њеној екселенцији Биљани Гутић Бјелица, амбасадорки Босне и Херцеговине, српском представнику у мађарском Парламенту, Љубомиру Алексову и свим породицама и појединцима, који су својим личним доприносом помогли остварењу циља.
Високим гостима, међу којима су поред горепоменутих били председник Скупштине Жупаније Барања др. Ласло Ери и начелник Мечке Атила Нанаши, као и присутним верницима потом се обратио митрополит Лукијан рекавши да онај ко није видео како је храм изгледао на почетку, не може лако ни да верује да може да буде и овакав:
,,Ова црква није само зграда од камена и од дрвета, она је дом Духа Светога, дом наше заједнице и сведочанство о истрајности нашег идентитета. Захваљујемо Влади Мађарске, која хришћанском политиком препознаје значај цркава, културних вредности и тиме помаже да останемо оно што јесмо.“
Митрополит Лукијан на подршци се такође захвалио председнику Републике Српске Милораду Додику и Њ.Е. Биљани Гутић Бјелица, амбасадорки Босне и Херцеговине: ,,Нека овај храм буде место где ће се сви сабирати у љубави и молитви, вери, где ће се чувати наше предање и где ће нова поколења налазити снагу да иду путем Христовим.“
Посебно је похвалио јереја Милана Ерића, који је са својом породицом, ђаконом Андрашом Штријком и верним народом пожртвовано радио на обнови храма. Затим су од стране Епархије будимске уручени поклони, икона заштитника Светог Димитрија за храм, свештеничка одежда за о. Милана Ерића и икона за ђакона Андраша Штријка.
У наставку церемоније државни секретар Миклош Шолтес говорио је о односу између онога што јесте и што није вредност, односно између успеха, односно настојања кратког даха и очувања лепоте на дуге стазе. Питајући се о могућем окончању те дилеме констатовао је да се на срећу данас оно што није вредност све више потискује, јер хришћанско учење, старо 2000 година управо служи очувању трајних вредности и осигуравању нашег опстанка. Државни секретар је такође рекао да су без обзира на неке теолошке разлике пут и настојања хришћанских цркава исти, а то је очување хришћанског учења и у оквиру њега народа и нација.
Захваливши се српској заједници у целини, у Мађарској и ван ње, као и представницима Цркве, Миклош Шолтес је потврдио да ће мађарска Влада и надаље пружати помоћ у настојању да се свету покаже шта јесте, а шта није вредност, у знаку заједништва и међусобног пријатељства, које се заснива на уважавању и сарадњи.
За све госте и вернике у згради бивше вероисповедне школе преко пута цркве, у којој данас ради сеоски дом културе је након литургије приређен славски ручак. Том приликом окупљенима се обратила Њ.Е. Биљана Гутић Бјелица, амбасадорка Босне и Херцеговине преневши поздраве ктитора храма Милорада Додика, председника Републике Српске:
,,Радост и привилегија свих нас Срба у данашње вријеме је да смо се након много вијекова страдања и патње нашли овдје и сабрали у једној хришћанској земљи, која је свјесна важности очувања религијских идентитета и која у навали разних псеудовриједности покушава да сачува најважније вриједности које произилазе из хришћанства и које чине темељ нашег хришћанског идентитета.“
У храму Светог Димитрија у Мечки литургија се служи једном годишње, за храмовну славу, иако постоји идеја а и жеља верника да то буде више пута, те да се на неки начин оживи сећање на Србе у овом селу. Намера је да се, ако се за то пронађу средства, испред цркве направи мали трг, који би заједно са вероисповедном школом и црквом представљао амбијенталну целину.
Половином прошлог столећа у селу су живеле четири српске фамилије. Последња је била породица Грубић, чији потомак г-дин Младен Грубић данас живи у Печвараду, али редовно долази у своје село и брине се о цркви. Највећи број српског становништва иселио се током оптације и то у хрватски део Барање и Војводину. Неки од потомака били су присутни и на светој архијерејској литургији, заједно са верницима из Мохача, Печуја, Чипа, Медине, Будимпеште и других насеља у Мађарској.
С. М.