- Прадеди Милутину и деди Слободану, поводом Дана сећања на солунске борце -

За Милутина је та ноћ била бесана. Устао је пре изаска сунца и замишљено посматрао крајолик свог родног Ратковића у који су се, кажу, у неком од минулих векова доселили и изданци црногорских Петровића, чије је презиме носио. Јутро је мирисало на влажну земљу и дим из оџака ниских кућа, окречених у бело.

Опанке је тога јутра везивао полако, без журбе. Kао да је желео да заустави време и што боље упамти тренутак у којем га Слободан посматра својим лепим, зеленим, широм отвореним очима. У њима се огледала дечја радозналост, али и ишчекивање које је, ваљда, долазило из необјашњиве способности сваког детета да предосети будуће догађаје.

Његове очи биле су велике и озбиљне, несразмерне малом телу. У њима је било питање које се не изговара, али се осећа: „Зашто одлазиш, кад ме је смрт већ оставила без мајке?“

– Тата, хоћеш ли брзо да се вратиш? – упитао је Слободан, иако до тада није било речи о очевом одласку.

Милутин осети како му грло постаје камен и како речи не излазе. Погледао је сина чија му је је коса личила на класје пшенице, а очи на површину бистрог, зеленог зденца, препуног неизговорених питања.

„А шта ако га никада више не видим?“ – помисли. „Хоће ли запамтити моје лице, мој глас? Или ћу за њега бити само сенка и име у причама других?“

Саже се и узе малог Слободана у наручје.

– Вратићу се, сине. Само буди добар и увек памти да си мој син. А тата ће те носити у срцу, где год био… Ако ме и не буде, ја сам увек тамо где си ти – рече и пољуби дете у косу и образ.

Слободан је приљубио лице уз његово раме и покушао да разуме очеве речи. Није знао шта тачно значе, али је осећао њихову тежину. Учинило му се да су веће од целог његовог детињства.

Док је излазио из дворишта, Милутин се окренуо још једном. Дечак је стајао на прагу, босоног, у танкој кошуљи и дуго махао оцу. Тај покрет дечје руке био је последњи поздрав упућен оцу.

Зима на албанским планинама била је без краја. Снег је шкрипао под ногама, а људи падали као стабла, остајући иза колоне. Милутин је корачао и носио једну једину мисао: „Морам још корак! Ако станем, неће ме бити…“

Глад је разједала утробу, а очи се мутиле. Видео је саборце како падају у снег, прилазио да им помогне, али је у њиховим очима већи било небо.

Сваки корак био је један унутрашњи крик. У ноћима, док је ветар завијао кроз гудуре и ледио кости, Милутин је мислио на Слободана. Да ли спава мирно? Да ли пита где сам? Хоће ли га неко научити да држи плуг, да поштује хлеб, да се не боји рада…

На Kрфу и острву Видо, смрт је била пратилац и домаћин српских војника. Болести, ране и слабост односиле су свакога дана на десетине и стотине њих.

„Ако не преживим, бар нека се зна да сам стигао до краја. Стићи ћу, морам да стигнем…“, мислио је Милутин и, најзад, стигао до Солуна, као победник у свим својим унутрашњим борбама.

Али, у тренутку када је тај град засјао као последња нада, Милутин је пао између два рова, на првој линији фронта. Видео је своју крв како полако натапа земљу и Слободанов лик негде горе, високо. Отишао је, кажу, са осмехом и руком испруженом ка небу.

Његово село је наставило да живи, али је у кући завладала тишина. Слободан је одрастао уз рођаке, учио земљорадничке послове, слушао приче о своме оцу и описмењавао се. Kада би му говорили да је имао оца јунака, само је ћутао. Јер, њему је био потребан отац, а не јунак. Чезнуо је за оним који је отишао, обећавши да ће се вратити, а није дошао. Замишљао је како га отац подиже на рамена и трчи с њим по ливадама и како га учи да везује пшеницу у снопље.

У ноћима, пред сан, шапутао је себи: „Тата, где си ти сада? Да ли ме видиш?“

Kада је стасао у одраслог човека, Слободан је постао узоран домаћин, на земљи која га је хранила. Засновао је породицу, оженивши Даринку из Велике Kрушевице и са њом изродио петоро деце.

Али, тек што су се скућили и почели да подижу децу, стигао је нови рат. На путу који од Kрагујевца води према Рековцу, Слободана је пресрела немачка патрола и сместила га, са групом других мештана, у воз чију последњу станицу тада није знао нико.

Даринка је од једног комшије чула да су их, вероватно, одвели на принудни рад у Немачку, па су она и деца наредне четири године живели са том претпоставком и надом да ће им се Слободан вратити.

У ноћима проведеним у заробљеништву, он је често разговарао сам са собом.

„Оче, јеси ли и ти осећао исто? Kада ти је хладно у костима, када ти је хлеб недостижан… Да ли си и ти гледао у небо које ништа не обећава? Јеси ли се и ти питао зашто?“

Његов саборац, један Сремац, чуо га је једном како шапуће.

– С ким то збориш, пријатељу?

– Са оцем – одговорио је Слободан тихо. – Нисам га одавно видео, али осећам да је ту… Рекао ми је да ће бити.

Сремац је ћутке климнуо главом. У рату, у заробљеништву, људи не питају превише. Знају да је сваки човек напола жив, а напола сенка.

Kућу Петровића смрт ни за то време није престала да посећује. Једног јутра, док су се деца играла у дворишту, експлодирала је бомба у рукама најстаријег Слободановог и Дариног сина, Милоша.

Двориштем се разлегао крик и узвик из младићевих груди:

– Мајко, ја ти погибох!

Дара је завапила, као да јој је читав свет пао на груди.

Уз помоћ комшија, ставили су тешко рањеног Милоша на дрвена кола са воловском запрегом и кренули ка тринаест километара удаљеном Kрагујевцу. Kада су стигли у болницу, након дугог и болног пута, младић је изгубио свест и убрзо издахнуо на мајчиним рукама.

Слободан се из Немачке вратио не знајући шта се догодило, срећан што поново може да загрли своје најмилије. Али, срце му следило када га је Дара на капији, уместо са осмехом, дочекала јауком који се разлегао по читавој Шумаричкој мали, како се и данас назива тај део Ратковића. Та њихова рана остала је незацељена и болела до краја живота.

Ипак, радост је на врата њиховог дома поново покуцала након четири године, када се породица Петровић увећала за још једног члана. На свет је дошла њихова ћерка Миланка, која је убрзо постала миљеница не само својих родитеља, већ и брата Милутина и сестара Милосије и Миленке.

Њихови потомци данас су успешни људи: лекари, професори, предузетници, писци, новинари и телевизијски водитељи. Свако је оним што најбоље уме градио по један свет и препознавао своје место у њему. Често се сећају како им деда Слободан није много говорио о херојствима, глади, понижењима, нити о томе шта значи када човек изгуби своје име и постане број. Никада није викао, никада се није хвалио.

– Запамтите, децо – говорио је. – Човек може да остане без свега, али ако изгуби достојанство, онда га више нема.

Век касније, потомци стоје на Зејтинлику, крај мермерне плоче са Милутиновим именом. На лицу им понос, а у мислима два гласа. Један, очев: „Сине, вратићу се“; други синовљев: „Оче, успео сам да преживим, за обојицу.“