Kо је могао знати да ће ми једна, наизглед сасвим обична порука, састављена од пет речи и написана непознатим рукописом на невеликом комаду хартије, олакшати тај веома важан дан и да ће од тада наставити да мења мој живот. Био је то дан који је одувек сматран једним од најважнијих у животу сваког свршеног средњошколца. Већина нас је, под утицајем родитеља и ближе родбине веровала да, не положити пријемни испит на жељеном факултету, значи да нам је судбина запечаћена и да од нас неће бити ништа.

Kолико је такво размишљање било погрешно, уверили смо се много касније, када смо ослушкујући своје новооткривене таленте и хтења, мењали факултете, завршавали оне за које смо се накнадно одлучивали, а посебно када смо схватили да нас је после стицања дипломе живот најчешће водио путевима који нису имали много додира са онима за које смо се школовали. Али, ми смо тог јунског дана након матуре, успешно положени пријемни испит на факултету видели као једину валидну улазницу за наставак свог живота. Све остале могућности биле су нам незамисливе, јер су, према виђењу родитеља, значиле наш сигуран пут међу пропалитете.

Наравно да је то уносило огромну стрепњу у све нас и трему коју није било лако савладати. Помоћне пушкице смо свакако имали, али је мало ко веровао да ћемо успети да их употребимо, јер је факултетски амфитеатар био огроман, седишта међусобно удаљена, а армија професора и асистената који су мотрили сваки наш покрет, бројна.

И, тада се појавила порука с почетка приче. Испред сваког од нас налазила су се два папира, са полеђином окренутом нагоре. Уверени да је реч о тестовима, са зебњом смо, према упутству контролора, најпре окренули десни лист. На њему је, на наше изненађење, била написана само једна реченица: „Пусти, и то ће проћи”.

У сали, у којој је до тада владала мртва тишина, а атмосфера одисала напетошћу, одједном се догодио потпуни преокрет. И наша, и лица контролора су се озарила, страх је полако нестајао и ми смо једни у другима поново препознали оне, сасвим обичне младе људе, спремне на нове изазове, па и на овај који је тога дана био пред нама. У тренутку нам је постало јасно да свака, па и ова неизвесност и мука, имају свој крај и да ће нам живот, свакако, понудити неку нову, можда чак и бољу могућност, ако овога пута не успемо.

На суседном папиру налазио се тест, који смо опуштено и без већих потешкоћа решили. Тако се неочекивано безбрижно завршио дан за који сам годинама пре тога веровао да ће бити најтежи и најстреснији у мом животу.

Порука са пријемног испита остала ми је, и без моје јасне намере, у подсвести свих ових година и јављала се често, управо у тренуцима за које ју је неко, оног давног јуна, и наменио. Она је била та која ме је, кад год је требало, упозоравала, водила, штитила и храбрила. Чини то и данас, ненаметљиво, али истрајно и брижно.

Драган Јаковљевић