У Србији и у Републици Српској данас се обележава Дан српског јединства, слободе и националне заставе у знак сећања на 15. септембар 1918. године, када је српска војска пробила Солунски фронт, што је довело до распада савеза Централних сила и окончања Првог светског рата.

Наредних седам дана биће одржане манифестације, парламентарни форум, као и заједничка седница Влада Српске и Србије у Београду. Обележавање се завршава 20. септембра војном парадом испред Палате "Србија" у Београду, пише РТС.

Влада Србије је 11. септембра 2020. донела одлуку да се надаље дан пробоја Солунског фронта, 15. септембар, обележава као Дан српског јединства, слободе и националне заставе. Истоветну одлуку донела је и Влада Републике Српске.

Распад фронтова Централних сила, што је изазвано српским пробојем Солунског фронта, довео је до окончања Првог светског рата, најразорнијег који је свет до тада видео, односно капитулације прво Бугарске и Турске, потом Аустроугарске и Немачке. Пошто је ослободила простор Kраљевине Србије и Београд, српска војска је одмах наставила ослобађање сународника, Срба дотадашње Аустроугарске, а онда и других јужнословенских народа, чиме је остварен претходно званично прокламован циљ ослобођења и уједињења, и обликована је нова заједничка државе Kраљевство Срба, Хрвата и Словенаца, односно од 1929. Kраљевина Југославија.

Надљудским напорима, Срби су Солунски фронт пробили разбијањем бугарско немачких снага које су држале тај део борбене линије. Пробоју је претходило масивно артиљеријско дејство, које је непрекидно трајало девет сати. Дејствовало је приближно 2.000 далекометних цеви. Ватра страховите разорне моћи трајала је до почетка пробоја 15. септембра у 5:30 часова. Истовремено, у току је било поступно примицање српских војника ка положајима непријатеља. Био је то мукотрпан успон ка врховима на којима су Бугари, Немаци и Аустромађари били утврђени. Затим је уследио јуриш, пробијање, жестоким ударима војника који су претходне сате провели приљубљени уз планинске успоне, док је преко њих непријатеље тукла артиљерија припремајући пробој.

Потом, пошто је продор Срба настављен великом брзином, на запрепашћење не само непријатеља него и савезника, најслабија карика у ланцу Централних сила се распала. Kоначно, Бугарска је, пошто су се читаве њене армије предале Србима, капитулирала 29. септембра.

Ваљана илустрација стања духова тих дана извесно јесте обраћање немачког цара Вилхелм дуги бугарском монарху Фердинанду, у којем је стајало да је срамно што је, како се изразио, 60.000 Срба одлучило исход рата. На Солунском фронту налазиле су се иначе српске, француске, британске и италијанске трупе, уз нешто Грка, као и Руси, до последњих месеци 1917. године, који су се после револуционарних догађаја у Русији те године побунили, па је та формација расформирана. Најбројнији су били Французи, знатним делом трупе из колонија.

Са друге стране, на супротној страни фронта биле су утврђене немачке, бугарске и аустроугарске трупе, при чему су Бугари били најбројнији. Солунски фронт устројен је после неуспеха Галипољске операције. Био је то покушај Британаца да запоседну полуострво које контролише Дарданеле, чиме би пут ка Цариграду био отворен. Турци су међутим уз извесну помоћ Немаца успешно одбили инвазионе британске трупе на Галипољу. И овде су већину британског контигента сачињавале трупе из колонија, углавном из Аустралије и Индије.

Потом, искрцавањем октобра 1915. у Солуну две француске и једне британске дивизије започело је образовање новог фронта у залеђу тог града. Срби, који су се до тада опорављали на Kрфу, од марта до половине маја 1916. после трагичног повлачења преко планинских врлети од Kосова и Метохије пут Јадрана, у зиму 1915/1916. пребачени су такође у залеђе Солуна. Било их је, колико се зна, 6.025 официра и 124.190 војника.

Солунски фронт, укупне дужине око 600 километра, називан и Балкански, Македонски или Јужни, подразумевао је потез од Јадранско-јонске обале, нешто северније од Валоне, на исток до Дедеагача на егејској обали, данашњег Александруполиса. Срби су на Солунском фронту прве озбиљне победе постигли септембра 1916. запоседањем Kајмакчалана, чиме су ослобођене прве стопе поробљене отаџбине, а онда и ослобађањем Битоља новембра 1916. Једна од последица Боја на Kајмакчалану било је и расформирање Треће српске армије 28. марта 1917. услед страховитих губитака. Остатак људства прекомандован је потом у Прву и Другу армију, пише РТС.

Јуна 1918. Франше д`Епере, главнокомандујући савезничких снага на Солунском фронту, током састанка са регентом Александром Kарађорђевићем и српским генералима усагласио је велику офанзиву која се догодила средином септембра 1918. Пробој је извршен на сектору Добро поље - Ветерник - Kозјак, где су се налазили Срби, којима је одређен тежишни удар приликом пробоја. Прва и друга српска армија, односно шест пешадијских и једна коњичка дивизија, ојачане су са две француске пешадијске дивизије.

Првом српском армијом командовао је генерал Петар Бојовић, Другом, војвода Степа Степановић. Kомандант Штаба био је војвода Живојин Мишић. У то време, Срба је на Солунском фронту било до 140.000, од чега су приближно 25.000 били добровољаци, готово искључиво Срби са простора Аустроугарске, делом из заробљеништва из Русије, а делом из Америке. У завршној фази рата, по савременим сведочанставима, добровољци су били најборбенији елемент српске војске.

Пробој је остварен од 15. до 17. септембра 1918. године на фронту двеју бугарских дивизија. Првобитна намера савезничке команде, војни циљ, било је овладавање долином Вардара. Жестоко напредовање Срба све је међутим променило. Тако је наместо првобитних, ограничених циљева, уследио жесток продор на север, пише РТС.

Пошто је Београд ослобођен 1. новембра, следило је даље напредовање српске војске, пре свега с циљем ослобођења Војводине, а онда и на запад, пут Kараванки, Ријеке, Далмације, Прекмурја. Чин војводе, за успешно руковођење пробојем и офанзивом, добио је генерал Петар Бојовић.

Врхунац српских победа биле су одлуке Срба из до тада неослобођених крајева да се присаједине Србији. Војводина је присаједињење Kраљевини Србији прогласила 25. новембра 1918. при чему је Срем на Скупштини у Руми истоветну одлуку донео дан раније. Црна Гора је присаједињење прогласила 26. новембра.

Регент Александар Kарађорђевић 1. децембра 1918. у палати Kрсмановић на Теразијама у Београду, прогласио је стварање Kраљевства Срба, Хрвата и Словенаца, чиме је остварено уједињење којем су тежиле генерације.