Свет се обично не мења набоље после атентата; понекад се промени нагоре, а најчешће настави да иде путем који је већ био трасиран дубљим узроцима.

Недавно политичко убиство у Сједињеним Америчким Државама – атентат на конзервативног активисту Чарлија Кирка – обновило је старо питање о томе како политичка убиства утичу на друштво и историју. Да ли атентати заиста мењају свет или су пре симптом дубљих друштвених потреса? Историја нам пружа неколико упечатљивих примера – од античког Рима до светских ратова – који сугеришу да је утицај ових драматичних чинова сложенији него што се чини на први поглед.

Политичко насиље било је готово непознато у првих неколико векова Римске републике. А онда се, у тренутку, све променило. Тиберије Грах, народни трибун у другом веку пре нове ере, постао је једна од првих жртава отвореног политичког убиства у Риму. Грах је 133. п.н.е. убијен усред нереда, практично линча, када га је група сенатора, потпомогнута разјареном масом, напала моткама и каменицама, усмртивши притом и многе његове присталице. Тај догађај означио крај једне ере: традиционално се сматра да Грахова смрт представља почетак пропадања римске демократије и увод у вишедеценијске грађанске ратове који су разорили Републику. Римљани су пре тога три века решавали политичке спорове без смртоносног насиља – неслагања су се расправљала институционално, у Сенату, а не оружјем. Убиство Граха показало је да се та норма руши.

Неколико генерација касније, још један знаменити римски државник постао је мета атентата – Гај Јулије Цезар. Сенатори су 44. године п.н.е. убили Цезара на мартовске Иде, уверени да тиме бране Републику од тираније. Иронијом судбине, њихов чин није вратио слободу Риму, већ је произвео супротан исход. Цезарево убиство запалило је фитиљ нових грађанских ратова и фактички убрзало крај Републике. Из хаоса након атентата изникао је Цезаров наследник Октавијан Август, који је 27. п.н.е. успоставио принципат и крунисао се за првог римског императора.

Тако је Цезарова ликвидација, која је била изведена у циљу враћања на стари демократски поредак, резултирала настанком Римског царства. Рим јесте убрзо ушао у златно доба мира и просперитета под Августом (тзв. Pax Romana, двовековни мир), али по цену губитка републиканских институција. Да ли је тиме Рим постао боље место за своје грађане? Зависи из ког угла се гледа: грађански ратови су окончани, али идеали републике нису обновљени. У сваком случају, убиство Јулија Цезара, последица дубоке политичке кризе Републике, није се показало као добар лек – атентаторе је изненадила чињеница да је смрт „тиранина“ убрзала слом поретка који су они бранили.

Једно од најпознатијих политичких убистава у модерној историји јесте атентат на аустроугарског надвојводу Франца Фердинанда у Сарајеву 28. јуна 1914. Млади Србин из Босне, Гаврило Принцип, припадник тајне организације Млада Босна, пуцао је у престолонаследника и његову супругу, усмртивши их на лицу места. Овај догађај покренуо је низ ултиматума и мобилизација који ће у року од месец дана прерасти у Први светски рат. Атентат у Сарајеву често се представља као „варница“ која је запалила европско буре барута.

Поставља се, међутим, питање: да Принцип није повукао обарач тог јунског дана, да ли би свеопшти рат ипак избио? Многи историчари сматрају да би. Европа је у то време већ била подељена у два супарничка блока великих сила – Централне силе (Немачка, Аустроугарска и Османско царство) наспрам Антанте (Велика Британија, Француска и Русија) – између којих су годинама расле тензије. Империјалне амбиције, трка у наоружању и колонијално ривалство, нарочито између Немачке и Британије, створили су атмосферу у којој је велики рат изгледао скоро неизбежан, чак и да није било сарајевског пуцња. Принципов хитац био је катализатор, али не и узрок сукоба. Прави узроци Првог светског рата лежали су у системским супарништвима и страховима великих сила тог доба. Ово потврђује тезу да политичко убиство само по себи ретко доводи до великих потреса, уколико подлога за потрес већ није спремна.

Неке од најупечатљивијих историјских фантазија типа „шта би било кад би било“ везани су за неуспеле атентате. Примера ради, на Адолфа Хитлера је током 1930-их и 1940-их било извршено више атентата, али ни један није постигао циљ. Замислимо, ипак, да је неки од завереника успео да ликвидира нацистичког вођу раније. Да ли би свет избегао Други светски рат? Историја не трпи превише накнадне мудрости, али већина аналитичара сматра да би до глобалног сукоба великих размера свеједно дошло, ако не у том облику и том тренутку, онда у неком другом. Разлози који су довели нацисте на власт у Немачкој били су дубљи од саме личности Хитлера: осећај националног понижења због Версајског мировног уговора, економска криза и велика депресија, раст екстремног национализма и реваншизма у немачком друштву – све су то били фактори који су погодовaли избијању рата. Без Хитлера, Немачка би бирала другог националистичког лидера, али је извесно да би се опет уздигла као војна сила жељна ревизије поретка. Историјски подаци показују да је немачки војни врх већ 1920-их тајно обнављао наоружање и сањао о реваншу, независно од нацистичке идеологије. Чак и да су умеренији политичари преузели кормило у Берлину, питање територија изгубљених у Првом рату остало би „жива рана“ која је могла довести до сукоба. Према томе, могуће је да би без Хитлера свет избегао неке од најмрачнијих аспеката нацистичког режима (попут Холокауста), али би глобалне тензије између великих сила неминовно произвеле неки облик другог светског рата у 20. веку.

Кроз ове примере провлачи се заједничка нит: политичка убиства ретко сама по себи „мењају свет“, и очигледно је да веома често не решавају сукобе на начин који атентатори замишљају. Чешће су она симптом дубоких друштвених конфликата – тренуци када бес и огорчење који су дуго тињали избијају на површину драматичним чином. Убиство Тиберија Граха оголило је кризу римске Републике; атентат на Франца Фердинанда и реакција великих сила био је само још један знак спремности Европе на рат; неуспели атентати на Хитлера показали су унутрашња превирања и моралне дилеме друштва под тоталном диктатуром.

Још важније, овакви екстремни догађаји подсећају нас зашто је политичко насиље неспојиво са демократијом. У функционалној демократији, сукоби мишљења и интереса решавају се расправом, изборима и владавином права, а не елиминацијом неистомишљеника. Дијалог у демократском друштву понекад може бити изузетно оштар, чак и огорчен, али поента такве слободе говора јесте да се незадовољство каналише тако што се исказује речима, а не мецима.

У демократском поретку, колико год дубоке биле поделе, на крају се броје гласови на биралиштима, а не мртви. Не дижу се револуције и не пуца се у политичаре. Насупрот томе, у диктатурама нема отворене расправе: опозиција је ућуткана, институције су фасада, а тензије се гомилају испод мирне површине. Када грађани немају могућност за мирне промене, фрустрација неминовно прераста у насилан отпор. У уређеним демократијама до промена долази еволуцијом, а у затвореним режимима експлозијом. Крвави обрачуни на улицама често су крајњи исход дуге репресије. Зато су политичка убиства понекад предзнак транзиције из демократије у тиранију. Када у друштву дијалог буде замењен метком, значи да је политички систем заказао. Но, тај метак ретко када сам креира нову историју – чешће само означи прелом у већ започетом историјском процесу.

Свет се обично не мења набоље после атентата; понекад се промени нагоре, а најчешће настави да иде путем који је већ био трасиран дубљим узроцима. Политичко насиље је, дакле, пре знак него покретач промена – аларм који упозорава да су институције заказале и да друштвене тензије прете да пробију сва ограничења. Управо зато очување демократских процедура и културе ненасилног решавања спорова није питање чисте идеалистичке врлине, већ практични механизам да се спрече расколи који воде у братоубилачки сукоб. Историја нас учи да тамо где престаје аргументована расправа, а почну прво вербално а затим и физичко насиље – нестаје демократија, а почиње мрак диктатуре.