На свечаности у Дески, Споменки Ђукин Брцан уручене су две награде: једна поводом одласка у пензију, као круна њеног педагошког рада, а друга за вишедеценијски допринос култури.
Пре само неколико недеља у нашем листу објавили смо интервју са Споменком Ђукин Брцан – тихом, скромном и посвећеном женом, која је својим радом оставила неизбрисив траг у животима многих. Тада смо писали о њеном педагошком позиву, љубави према деци и култури, али, као што то често бива са скромним људима, она није открила све. Можда су њени најближи знали више, можда су се многи мештани сетили детаља које ми нисмо забележили, можда сви ми треба да знамо више. Али управо зато и постоје оваква признања – да нас подсете, да нам ставе пред очи да живимо међу људима чији рад заслужује аплауз целе заједнице.
И тај аплауз Споменка је добила. У оквиру Сеоских дана у Дески, у петак 5. септембра, свечаност је ове године добила посебан печат – признањем за рад и љубав које су обележиле њен живот и каријеру. На позорници, пред бројном публиком, уручене су јој чак две награде: једна поводом одласка у пензију, као круна педагошког рада, а друга за вишедеценијски допринос култури.
Симболично и дирљиво, признања јој је уручио њен брат, Кристифор Брцан, заменик градоначелника Деске, уједно и потпредседник Самоуправе Срба у Мађарској и председник КУД-а „Банат”. Тај породични и свечани тренутак добио је посебну тежину у присуству њених најмилијих – супруга Миодрага и ћерки Адријане и Марине, који су је бодрили из публике, али и бројних пријатеља, колега и мештана. Аплауз је трајао дуго, као знак поштовања за све што је учинила за дечји осмех и очување српске културе.
У њену част наступио је оркестар и КУД „Банат”. Док су млади играчи на сцени певали и играли у ритму, Споменка је гледала у њих као у сопствено огледало прошлости. Управо у том друштву она је некада, као девојчица, направила своје прве фолклорне кораке. Док је пратила игру и препознавала лица деце којој је некад била васпитачица, очи су јој се испуниле сузама. Сузе су клизиле низ лице, али то су биле сузе поноса и захвалности. Свако од њих је носио сећања, о сваком постоји нека анегдота коју ми је испричала, а њене мисли најбоље описују оно што награде симболизују – успомене које живе, генерације које одрастају и заједницу која остаје снажнија захваљујући преданости појединца.
Зато, ова свечаност није била само још један програм у оквиру Сеоских дана. Била је то искрена и дирљива захвалност једне средине жени која је својим радом и љубављу обележила многа детињства и оставила дубок траг у културном животу Деске. Зато јој се од срца захваљујемо и честитамо.
Сања Симулов