Додолски ритуал потиче из прехришћанског времена и представља једну од најстаријих традиција словенских народа.

Пагански обичај призивања кише уз певање додолских песама је древна светковина која се обично одржавала лети, у жарким месецима, јулу и августу. Цео додолски ритуал потиче из прехришћанског времена и представља једну од најстаријих традиција словенских народа. Назив је везан за богињу Додолу, која је била жена врховног бога старих Словена – Перуна, и која је по неким веровањима имала утицај на кишу. У време суше, ратар је са зебњом гледао у неумољиво сунце и спас тражио у додолама. У овом ритуалу су учествовале младе девојке окићене пољским цвећем, лишћем и класјем жита. Вода и киша су животодавни принципи, а игра и песма су начин призивања. Додола нема већ одавно. Њихова песма је утихнула негде средином прошлог века. Данас, једва да живе у сећању.

Овај обичај је забележен и међу Србима у Мађарској где је било око четрдесетак села у којима су живели Срби, али понајвише у Ловри, Батањи,Чипу, Помазу, Калазу, Десци, Бати, Батањи, Сантову, Сегедину, Сентандреји... Многа од ових места су обухваћена теренским испитивањем у организацији Српског института из Будимпеште и дигиталног архива Балканолошког института САНУ, Београд. Прикупљен је драгоцен материјал о додолском обичају из давније прошлости. Објављен је и текст „Додоле – обредни обичај Срба у Десци“ Боривоја Руса из Деске 2006. године у „Етнографији Срба у Мађарској“ бр.5 и у „Дешчанским свескама, бр. 13.

За ову прилику поменућемо она места где мештани сведоче о последњим траговима додолског ритуала. По сећању старијих људи, последње додолске светковине биле су педесетих и шездесетих година прошлог века, али увелико измењене у односу на изворно извођење.

Даница Јованов Милетић (1948) се сећа приче њене маме Милеве Јованов, рођ. Туцаков (1927) из Деске да су у овом ритуалу додоле биле искључиво девојчице између пет и дванаест година. Уз додолске песме су пролазиле кроз село као машкаре и улазиле у дворишта српских кућа где су их укућани са радошћу дочекивали још на капијама. Оне су ситно поскакивале, а онда се издвајала главна додола која је играла у круг, док су је све друге додоле и укућани посматрали. Цела представа је била изузетно раздрагана и живописна. Сви су понављали рефрен: „Ој, додо, ој додоле...“. Нажалост, не сећа се песме коју је певала главна додола. Поливали су их водом из баштенских кофа уз грају и смех. Нико се није љутио, јер су сви жудели за кишом. Девојчице су биле босе са венчићем од свежег биља и цвећа на глави. У рукама су имале од прућа плетене корпице у које су домаћини убацивали јабуке, орахе, шећер, бомбоне и понеки филир у знак захвалности за извођење обреда и једну врсту жртве.

По казивању Данице, у њеном родном Сиригу такође је постојао додолски обичај у време сушних дана. Сећа се да су деца (и девојчице и дечаци) били додоле и да су тако накићени лишћем улазили у само њима знане српске куће, код кумова и комшија. Док су певали додолске песме, међусобно су се прскали водом, а главна додола је била поливена са целим ведром. Она је била у средини, а сви остали у кругу око ње. Потом су учеснике овог ритуала даривали сличним даровима као некада и у Десци. Последње њено сећање на овај обичај је да су додоле биле махом циганке, млађе и старије које су учествовале у овом обреду, већ потпуно измењеном, да би шта испросиле. Добијале су брашно, пасуљ, жито, па и парче сланине. Цео церемонијал је подсећао на коринђање. Зорка Владисављев (1937) рођена у Батањи, удата у Сириг где је њен син Аксентије похађао ниже разреде мађарске школе, одлазила је са њим два пута недељно у Деску у КУД „Банат“ код учитеља фолклора Миливоја Ђорђева и тамо су, између осталог, сценски изводили ритуал додола, као омаж једном прошлом времену. Из Деске добијамо црно-беле фотографије од Кристифора Брцана (1970). Фотографисао их је Ласло Фелфелди (Laslo Felföldi) за своју књигу „Плесне традиције Срба у Поморишју“ 1980. у дворишту Младена Новског. Главни додола је био дечак, Ивица Новков. Видимо га на фотографији потпуно прекривеног лишћем и врбовим грањем, окруженог децом из истог одељења његове школе. На слици је и деветогодишњи Кристифор. Дакле, знало се за овај обичај, али у другом облику. Истина, било је поливање водом и певање додолских песама да би се умилостивила богиња Дода и бог Перун али овде је додола дечак. Данас са својим фолклорашима из КУД-а „Банат“, Кристифор оживљава додолски обичај уз сачуван нотни запис песме: „Извуци се из ораја, ој, Додо-ле, ој, Додо-ле / Да идемо преко поља, ој Додоле, ој Додоле / Наша Дода Бога моли, ој Додоле, ој Додоле / Да нам падне росна киша, ој Додо, ој Додоле / Да нам роду кукурузи и пшеница ој Додоле, ој Додоле / И јечмови и зобови, ој Додо, ој Додоле.“

У време постепеног нестајања, овај обичај је био увелико преобликован са више варијанти. На пример, уместо да девојке представљају додоле, као некада, у Чипу је додола била лутка од сламе коју су девојке носиле кроз село. О томе нам сведочи Вера Бобонков Радован (1945) која се сећа да је највероватније педесетих година овај ритуал у Чипу био последњи пут изведен. Она приповеда да је десетак девојчица и девојака украшених цвећем, међу којима је била и она, носило лутку од сламе која је била у природној величини жене. Имала је на глави косу од траве и била је убрађена марамом, хаљина јој је била од сламе, а ноге од дрвета. Вера се сећа и учесница ове додолске представе од којих су још живе: Љубица Николић (1940), Радојка Малић (1940) и Ружица Драгојловић (1946). Присећа се као кроз маглу да су кренуле од почетка главног сокака улазећи у сваку авлију у којој је био бунар (а у свакој је био) где су их поливали водом, а у тој игри и оне су се међусобно поливале. „Дај нам, Боже, облачића, да ороси пољанчица / Биће хлеба, вина, рода... Oј, додо, додоле... Из куће у кућу стигле би до краја сокака са пуним корпама дарова. Са великом радозналошћу и знатижељом су их посматрали чипски Мађари и Швабе који су се ретко придруживали, али су се сашаптавали: „Иду додоле, биће кише!“. Када је „представа“ завршена, онда су се, као од чуда, кишни облаци надвили над селом и пљуснула је киша. „Облаци нас претекоше, / ој додо, ој додоле / жито, вино поросише /. Ој додо, ој додоле... Киша је падала на опшу радост људи. Била је то благодат Неба и последње додоле у Чипу.

У Ловри је шездесетих година у последњем призивању кише додола био Јанош бачи који је због извесне материјалне користи пристао да се маскира у жбун који су Ловрани поливали водом, свако у својој авлији. Он је ситно шљапкао босим ногама по барицама не знајући да је и то део обреда, управо то ситно поигравање. Додолске песме су сви мештани знали и сви су их певали. Тада већ, нико у том „циркусирању“ од Срба није хтео да учествује, односно да представља додолу. Па ипак, уживали су у овом ритуалу као у једном виду забаве (што није првобитна сврха обреда). Забележили смо додолску песмицу од Пене Иванов (1932) и Николе Мијатовића (1934), који су нам били саговорници: „Ој додоле, додоле! / Шта би теби требало? / Једна канта водице / И од Бога росице.“ Рефрен се више пута понавља „Oj додо, oj додоле, мој божоле!“ Ову песмицу њих двоје памте још из детињства, а имала сам прилику у лето 2018. да чујем како су је отпевали. После је уследило весело присећање на те прошле дане када је село било са већинским српским становништвом и када су се додоле, па и други народни и верски обичаји изводили у једном заједничком духу.

У појединим обредима постојала је разлика од краја до краја, како у Мађарској, тако и у Србији. Поред кућа, у неким местима су додоле обилазиле њиве и поља носећи тестије са водом и сита са житом. У суштини, циљ је свугде био исти: дозивање облака, да киша падне на жедна поља и њиве. Сличне „кишне песме“ постоје или су постојале и код других народа: у Румунији (Папаруга), у Бугарској (Пеперуда), у Грчкој и код Словена уопште. То указује на прастару индоевропску основу ритуала.

Дода је отелотворење вегетације. Све додолске песме имају припев: „Ој, додо, ој, додо ле” или „Ој, додо ле, мој божо ле” или „Oj додо, oj додоле“, „Мој божоле“, „Дај, боже, дај“. Стално и стално понављање рефрена појачава магијску моћ обреда.

Додолске песме имају засебан циклус у српској књижевности. Највећи број ових песама, прикупио је Вук Стефановић Караџић. Типичне су обредне, ритуалне песме, које, за разлику од осталих обредних лирских песама, нису везане за одређени датум у години или празник, већ су извођене од Ђурђевдана до Петровдана. Повезују магију, молитву и уметност. То их чини комплексним културним феноменом.

Песме су кратке, једноставне, пуне призива. Присутан је елемент архаичне магије речи: веровало се да изговорена реч има силу да изазове природну појаву. Ритуал је био колективан и као такав је симбол јединства заједнице у борби против непогоде. Ако је додола мушкарац, што је било ређе, онда је називан папаруга или прпац. Забележено је да су се мушкарци маскирали у жене. Поред лишћа којим је било накићено њихово тело, обично су носили сукњу од јутеног џака. И овде је присутан известан деградирајући облик женског принципа, односно, божанства плодности.

Словени су веровали да је четвртак срећан дан и да тада треба почињати нове послове. Отуда су се и поворке додола најчешће приређивале четвртком. У неким словенским језицима четвртак се и зове перендан. Забележено је да су се у појединим крајевима додоле облачиле у беле кошуље да би њихова белина привукла беле кишне облаке, а не црне градоносне. Певале су: „На врх јеле бела вила / у крилу јој огледало; / окреће га, преврће га. / Преврну се росно небо / и удари росна киша / Ој, додо, ој додоле!

У местима где је било храстове шуме, обично су додоле биле накићене храстовим лишћем и гранчицама, јер је храст симбол громовника. Храст је свето дрво, поштовано и цењено, дрво бога Перуна – он привлачи гром, кишу и симболизује узвишеност. Ако пак није било храста, онда су кићени зовом, аптом или базгом.. Зова има чипкасте цветове, зову је вилинско дрво и верује се да у њеној крошњи живе виле које ноћу коло воде.

Једна од најлепших додолских песама је ова која спаја епску сликовитост са магичним призивом кише:

„Какав јунак гором језди / Носи сабљу у зубима, / Носи кишу у очима / Ој до-до, ој до-доле...“ Јунака тумачимо као персонификацију природне силе, божанства које доноси кишу. Сабља је симбол ратника, односно муње као оружја небеског јунака који пробија облаке и доноси грмљавину. Он „носи кишу у очима“ је метафора за облак који доноси кишу. Очи које плачу су кишни облаци. Цела песма је спој ратничког и плодоносног.

Призивање милости небеских сила

Свим додолским песмама је заједничка молба за кишу упућена божанству, светитељу или природи и све призивају милост божију или милост небеских сила да киша падне, да роди жито, винова лоза, трава, да има воде за стоку и људе. Вековима се овај ритуал изводио у периодима велике суше, а симболизовао је повезаност човека и природе. Повезаност је, нажалост у нашем времену све лабавија, отуђење од природе очигледно. Високе летње температуре, суше, поплаве, шумски пожари, све су учесталији широм света, остављајући за собом разарање и губитак живота. Природа је рањено божанство чији вапај још не чује данашњи човек.

Славица Зељковић