Окупљенима у сали архијерејских портрета представљена је макета некадашњег Владичанског двора у Будиму, који је доживео исту судбину као и Саборни храм  у његовој непосредној близини.

Епархија будимска овог септембра по трећи пут организује серију културних приредби под насловом „Српски дани“. Након свечаног отварања манифестације у Етнографском музеју у Будимпешти 4. септембра, прва репрезентативна изложба приређена је већ наредног дана 5. септембра у Српском црквеном музеју у Сентандреји под насловом „Двор у огледалу прошлости“. Овом приликом окупљенима у сали архијерејских портрета представљена је макета некадашњег Владичанског двора у Будиму, који је доживео исту судбину као и Саборни храм  у његовој непосредној близини. Након што је оштећен у бомбардовању Будимпеште крајем Другог светског рата, одлуком тадашњих власти почетком педесетих година прошлог века је и коначно срушен.

Гостима се на отварању прво обратио управник Српског црквеног музеја у Сентандреји др Коста Вуковић рекавши да није било пуно дилеме око тога где ће макета бити изложена, јер је њено природно окружење управо у сали где се налазе портрети будимских архијереја:

,,Ми Сентандрејци смо поносни на то да су будимски епископи у 18. веку имали резиденцију овде у Сентандреји, пошто се одлуком патријарха Арсенија Чарнојевића седиште Будимске епархије 1690. године сели у Сентандреју. Први владика који је имао своју приватну кућу у Будиму био је Дионисије Поповић, чији се портрет налази овде. Владика који се највише заложио да се подигне један репрезентативни дворац је био Платон Атанацковић. И његов портрет је такође овде, тако да и он данас посматра ово наше дело.“    

Захваливши се стручњацима Покрајинског завода за заштиту споменика културе у Петроварадину на труду и посвећености током реализације пројекта, Његово високопреосвештенство митрополит будимски господин Лукијан је у наставку истакао да Будимска епархија, древна и славна, вековима сведочи о вери нашег народа, његовој постојаности и духовној снази:

,,Владичански двор, иако подигнут у новије време у односу на наше бројне храмове био је достојан дом једне такве епархије, место молитве, културе и народног окупљања. Његовим рушењем изгубљен је важан споменик нашег идентитета, али не и сећање које живи у народу. Зато данас, представљајући ову макету, ми не подижемо само грађевински објекат умањене форме, него оживљавамо успомену и обнављамо континуитет памћења. То је наш дуг према нашим прецима, а дар будућим покољењима.“

Директор Покрајинског завода за заштиту споменика културе др Владимир Кубет је нагласио да изложба представља сведочанство о духовном и архитектонском бисеру наше прошлости, о Владичанском двору у будимском Табану, који је све до свог страдања у Другом светском рату био не само седиште Епархије, већ и снажан симбол вере, културе и постојања српског народа у Мађарској:

,,Та велика палата на обали Дунава, уздигнута у достојанству и лепоти била је много више од здања. Била је дом црквеног достојанства и седиште духовног живота, дијалога са свима, али и тишине пред самим Богом.“

Рецензент пројекта др Богдан Јањушевић говорио је о историјским околностима и прилици за изградњу новог Владичанског двора која је дошла тек када се започело са рушењем старих кућа на будимској страни Дунава, а Српска православна црква успела да искористи новонастале околности и у складу са тадашњим урбанистичким плановима добије дозволу за изградњу репрезентативне палате, чији је пројектант био чувени архитекта Владимир Николић. У њој су столовала само два епископа: Лукијан Бодановић (1897-1908) и Георгије Зубковић (1913-1951).

Истакавши да би било који светски институт за конзервацију могао да буде поносан на резултате реконструкције, коауторка историчарка уметности Катарина Добрић је скренула пажњу и на то да је у процесу рада стручни тим располагао са веома мало архивских података:,,Од документације за зграду двора сачуване су само две варијанте оригиналних пројеката, два монографска издања, један о Табану и други о архитекту Николићу и три фотографије објекта, од којих је на две у стању урушености.“

О детаљима израде тродимензионалног модела велелепне грађевине која представља верну архитектонску и дигиталну реплику здања грађеног од 1895. до 1897. године на крају је излагао стручњак за дигиталне медије Милош Платиша. У изради макете учествовала је и конзерваторка Александра Пекез.

Реконструкцију Владичанског двора у потпуности су обавили су стручњаци Покрајинског завода за заштиту споменика културе, након свеоубухватног истраживања не само тог важног периода у животу српске заједнице у Мађарској, већ и веома скромне архивске грађе која им је стајала на располагању. Сам посао подсећао је на мукотрпно склапање коцкица огромног мозаика, али је на крају ипак помпезно засијао у пуном сјају.

Посетиоцима су на располагању стајале и све пратеће информације на српском и мађарском језику. У њима се наводи да је овом приликом урађено детаљно истраживање и проучавање свих архитектонских и декоративних елемената здања, а примењена је и аналогија са изведеним Николићевим зградама у Сремским Карловцима и Новом Саду:

,,Уз искуство конзерватора у изради пројеката овог типа градитељског наслеђа прво је формиран изглед све три фасаде у дводимензионалним цртежима, односно урађен је пројекат идеалне реконструкције. Самим тим стекли су се потребни услови за израду тродимензионалног модела ове значајне грађевине, чиме је оживљен њен изглед у простору.“

Отварању изложбе присуствовали су Њена екселенција Биљана Гутић Бјелица, амбасадорска Босне и Херцеговине, управница Галерије Матице српске др Тијана Палковљевић, директорка Музеја Војводине Чарна Милинковић и други.

Из пратећег материјала Покрајинског завода за заштиту споменика издвајамо: „Како смо из праха оживели Владичански двор“

Једна мутна фотографија објекта из времена пре бомбардовања и две фотографије већ оштећеног здања, пројекти који се чувају у Архиви Српске академије наука и уметности и Архиву града Будимпеште (пројекти нису потпуни и не садрже све детаље) и две монографије – о насељу Табан и о архитекти Владимиру Николићу, били су једини извори података за овај подухват. На основу прикупљене архивске грађе урађена је анализа оригиналног пројекта, начињена је аналогија са другим делима Владимира Николића и тада се приступило разради, цртањем детаља. Стварне пропорције, основе и пресеци, венци, сокле, ограде, пиластри, стубови, балкони, капители, гриланде, шембране око прозора и балконских врата, балустри, ајнфорт, лантерна, конзоле и розете почели су да се рађају из пепела и тако је настала идеална реконструкција у којој ни један од стотине детаља није произвољан нити неутемељен.

С. М.