Рани септембар ме увек подсети на каменчиће и песак који су се с плажа, потпуно неочекивано, заједно са нама децом редовно селили на континент, тако што су претходно неопажено одшетали до дна џепова наших летњих панталона, грчевитео се борећи да тамо и презиме;

... на наше баке које су, долазећи нам у посете, у септембру увек доносиле прегршт разног мирисног воћа, огрнутог љубављу и тиме потпуно другачијег од оног које смо виђали на градским пијацама;

... на комадиће дрвета што догоревају испод страница старог, металног бурета у нашем дворишту, спремног за печенје паприка, па млевење у великој, шкрипећој воденици, чију смо ручицу, смењујући повремено једни друге, окретали руком, у недоглед; 

... на неописиву радост због нових панталона и ципела купљених, наравно, од родитељских плата пристиглих, на сву срећу, пре почетка школске године, али и на дечју жељу да се већ из продавнице на улицу изађе у тек купљеној одећи и обући; 

... на онај, старијима непријатан, али нама деци заводљив мирис пластике који се ширио из нових школских торби и подсећао нас да прво школско звоно тек што није зазвонило;

... на прве плодове кестена у нашем парку, који су нас, онако лепи и сјајни, увек с радошћу испраћали на прве школске часове, а ми узимали са земље оне најлепше и неко време друговали са њима у дну својих џепова и торби;

... на мирис пластелина који смо с јесени обликовали на часовима ликовног и од њега правили јесење плодове природе, живописних боја;

... на наше старије комшије, студенте, који су пред нама сваког септембра кокетирали својом слободом, хвалећи се како су до октобра попут птица на грани и тиме изазивали чуђење, па и малу завист нас малих, обичних ђака;

... на потребу да мир чешће него до тада проналазимо у својим домовима и пажњу поклањамо ономе што већ имамо;

... на дрва истоварена пред нашом капијом, која бисмо, уз родитељску помоћ, цепали на мање комаде и потом их зидарским колицима, позајмљеним од комшије, превозили у шупу и гаражу, у другом делу дворишта;

... на сету због пресељења цвећа и лишћа из стварности у наша сећања и снове, али и на радост што једну лепоту смењује друга, оличена у дозрелим, слатким плодовима природе, чији се мириси шире и залазе у наша дворишта, кухиње и собе;

... на тиху патњу нашег Мике Антића, за кога је јесен била најбудаластија туга међу тугама, његова љубав од пет зеленооких слова – и лаж, најдетињастија лаж, од које је до несвести лош и добар;

... на уобичајени закључак наше омиљене комшинице, тетка Драге, како после Преображења више ништа у природи није исто;

... на један сасвим обичан, али живахан, топао и насмејан свет, који сада неко невидљив, ко зна зашто и како, надам се не заувек, сели у електронске направе и га тамо заробљава, уверен ваљда како нам добро чини.