Свако ко некога јавно представља, поготово ако је у тако привилегованом статусу као наш представник, треба повремено да стане испред огледала и упита се: да ли оно што радим служи мени на част, а заједници у корист?
Постоје глобалне политичке драме које се одигравају на самитима светских лидера и по националним парламентима, под светлима камера, а постоје и оне мале, свакодневне комедије, које се одвијају далеко од очију светске јавности, у некој маленој националној заједници „у некој далекој галаксији“. У њима и једна неиспијена кафа, непоједен сендвич или неукусан коментар на Фејсбуку могу да изазову буру у чаши воде. Управо таква једна комедија одиграла се ових дана у нашој малој заједници.
Наиме, након последњег заседања Скупштине Самоуправе Срба у Мађарској (ССМ), постигнут је „џентлменски договор“ да се комуникација између нашег парламентарног представника и руководства ССМ поправи. И то не било како: сваког уторка у десет ујутро, у просторијама ССМ, уз кафу и сендвиче, требало је да се састану, разговарају, и размене мишљења и информације о актуелним темама. Лепа, једноставна идеја.
Међутим, већ на првом састанку, испоставило се да је кафу лакше скувати него посланика довести. Сендвичи су, такође, остали нетакнути. Тако је од једне добре иницијативе остао само гастрономски губитак с политичком симболиком: пропуштена је прилика за дијалог.
И док се кафа хладила, господин представник је био активан на другом пољу – на Фејсбук профилу наших новина. Уместо да извештава руководство ССМ о свом раду у парламенту и активностима за добробит заједнице, он је под фотографијом Андрије Роцкова, потпредседника ССМ, оставио коментар: „Пропали студент, добар узор за децу!“ Фотографија је, иначе, илустровала један леп догађај – почетак школске године у Ловри. Руководство ССМ је ове године одлучило да личним присуством на свечаностима у свим нашим школама нагласи да је образовање највиши приоритет за опстанак заједнице. Но, уместо подршке, стигла је увреда.
Наша редакција је одлучила да реагује на ту непримерену опаску. Упозорили смо јавност да увредљиви коментари неће бити толерисани испод наших објава, и да ће бити брисани. Подсетили смо, такође, да јавни функционери својим речима показују културу, писменост и своје праве намере. Није то било упућено само једној особи, али се један човек ипак препознао. Погодили сте, био је то Љубомир Алексов, који је прокоментарисао: „Коначно!“, као да се то упозорење не односи (и) на њега!
Уследила је мала виртуелна размена удараца. Уредник нашег онлајн портала одговорио му је: „Драго нам је што сте се пронашли у нашој објави.“ На то је посланик узвратио старом мађарском народном изреком о проповедању воде и испијању вина, и посаветовао нам је да се више угледамо на нашег блаженопочившег патријарха. У реду, одговори му наш уредник, хвала на савету – примените га и на себе. И тако је та тужна полемика завршена – без сендвича и без кафе, али са доста укуса горчине.
А сада озбиљније. Посао парламентарног представника није да се надгорњава с новинарима по друштвеним мрежама. Његов посао је да ради за заједницу, да редовно и исцрпно извештава о свом раду, да се не скрива иза свог личног тумачења закона, него да коначно схвати да је његова морална обавеза да сарађује са онима који су га делегирали у парламент. Да сарађује са медијима, јер они нису непријатељи, већ партнери у том послу. Да се понаша као политичар у демократском систему, а не као силник у диктатури, у којој се новинари сматрају за покорне слуге.
Свако ко некога јавно представља, поготово ако је у тако привилегованом статусу као наш представник, треба повремено да стане испред огледала и упита се: да ли оно што радим служи мени на част, а заједници у корист? Ако је одговор негативан, време је за промену.
Наш посланик није пропустио само један сендвич са кафом уз разговор, већ и прилику да покаже спремност на сарадњу. Што дуже одлаже тај дијалог, то више троши наше драгоцене ресурсе – и време, и поверење, и шансу да се у српској заједници поново успостави слога и заједништво.
Зато је наша порука једноставна: мање Фејсбук коментара, више рада. Јер на крају, од политичара заједница не тражи ни увреде, ни духовите досетке на туђ рачун, већ резултате. А сендвичи? Нека следећег уторка не остану нетакнути.