Последњих дана августа, у кинеском Тјенђину, одржан је до сада највећи самит Шангајске организације за сарадњу (ШОС), који је окупио лидере двадесетак земаља.
На обалама реке Хајхе окупили су се лидери више од 20 земаља, укључујући државнике чланица, посматрача и партнера ШОС, као и високе представнике УН и других међународних организација. Скуп је показао читавој светској јавности колико је ова организација ојачала, стекла међународни углед и прерасла у један од кључних фактора глобалних односа.
Основана 2001. године као наследник „шангајске петорке”, ШОС је кренула од решавања пограничних питања у Централној Азији, да би израсла у политички, економски и безбедносни савез Евроазије. Данас окупља десет држава чланица – Кину, Русију, Индију, Пакистан, Казахстан, Киргистан, Таџикистан, Узбекистан, Иран и Белорусију – што је чини блоком са најширим географским обухватом и готово половином светске популације. Уз то, има бројне посматраче и партнере у дијалогу широм региона.
Разноликост чланства, упркос дубоким разликама, могућа је, јер све те земље повезује заједничка намера – да западну доминацију и уцене вашингтонског естаблишмента замене новим типом сарадње, који је заснован на равноправности и узајамној користи.
У складу с мотом „партнерство уместо савеза, дијалог уместо конфронтације”, ШОС гради модел међународних односа који превазилази логику блоковских подела. Донедавно је било незамисливо да Индија и Пакистан, или Кина и мање централноазијске државе, равноправно сарађују без спољне доминације. Заједнички интереси најпре су пронађени у безбедности, а потом проширени на економију, енергетику, инфраструктуру, пољопривреду, дигиталну економију и зелене пројекте. Таква ширина сарадње показује да прави мултилатерализам није застарео концепт, већ у ШОС-у добија нову снагу, док западне силе покушавају да га поткопају.
На самиту у Тјенђину председник Кине Си Ђинпинг нагласио је да свет мора одбацити логику Хладног рата и блоковских сукоба, залажући се за правичније глобално управљање са више центара моћи. То је дугорочни циљ ШОС-а – мултилатерални поредак у коме ниједна сила нема монопол. У пракси, то значи крај доминације САД као једине суперсиле и успостављање нове глобалне равнотеже.
Иако је ШОС настала и као одговор на амерички утицај у Централној Азији, временом је прерасла у иницијативу која нуди алтернативу униполарном свету. Развојна банка ШОС и нове платформе за енергетску сарадњу само су део механизама који смањују ослањање на западне системе. Симболично је и омогућавање приступа чланицама кинеском систему BeiDou, алтернативи GPS-а, што указује на тежњу ка технолошкој самосталности.
Тренд јачања мултиполарних институција не стаје на ШОС-у. БРИКС, који окупља највеће економије ван колективног Запада, такође се убрзано шири. На самиту 2023. позвао је још шест земаља, међу њима Саудијску Арабију, Египат и Иран. И БРИКС и ШОС показују да постоји алтернатива досадашњој глобалној доминацији једног центра моћи.
За земље попут Мађарске и Србије, које се такође залажу за нову врсту сарадње базиране на мултилатерализму, успон оваквих организација је позитивна вест. Мађарски званичници јасно истичу да изградња мултиполарног света потпуно одговара интересима наше државе, док Србија у оквиру политике војне неутралности и вишесмерне дипломатије види шансу да кроз партнерство са „истоком” очува стратешку аутономију. Управо структуре као што су ШОС и БРИКС омогућавају мањим државама да задрже независност, а да се истовремено удруже и сарађују са другима. У мултиполарном поретку вођеном тим духом, могао би се успоставити преко потребан баланс снага за одржање мира – циљ од чијег остварења корист могу имати и Европа и свет у целини.