Прво звоно у септембру свако од нас чује у себи, без обзира да ли је ђак или не. То је звук који буди и сећање и обећање да никада нећемо престати да учимо, растемо и тражимо оно што је истинито.

Сваки први септембар личи ми на једну велику проверу колико још у нама има оног детета које је умело да се радује, да се нада и верује. Мислим да свако од нас треба тога дана да на тренутак застане, зарони дубуко у сопствено биће и покуша да потражи остатке тих радости, нада и веровања, како бисмо знали како и куда даље.

Дечја лица јесу одрази њихове будућности, али и огледала наших прошлих дана и преплитања онога што је било са овим што јесте и оним што ће доћи. Све се то сусреће и међусобно прожима на школском прагу. У првом септембру сабране су стрепње и радости многих генерација. То је дан када улице добијају посебан ритам и када се мали кораци првака, несигурни и пуни питања, стапају са сигурнијим корачањем старијих ђака, који су већ открили тајне школских ходника и клупа.

Први септембар је заправо празник наде, јер школа није само место где се уче реченице, формуле и датуми. У њој се дете учи да буде човек међу људима. У заједничком смеху и понекој сузи сеје се и клија семе карактера тих будућих људи. Kада дете научи да подели ужину са другом из клупе, позајми му гумицу или га охрабри после неуспеха, научило је лекцију коју ниједна књига не може да му пренесе.

Али, како године пролазе, тако и наш поглед на први септембар мења своје обрисе. Kада смо деца, то је дан стрепње и радости, који доноси мирис нових свезака и оловака и трему пред учитељицом, али када одрастемо, он прераста у сетно присећање, повратак у давне дане када је све било једноставно, а ипак бесконачно велико. Свака ондашња књига нам сада изгледа као прозор препун светлости, свака упамћена реч учитељице као кап кише која поји жедну земљу, свако питање детета као искра која распламсава мисли. У тим сећањима јавља се мирис јабука које су нам мајке стављале у торбе, мириси мастила и листова свезака док чекају да буду исписане првим неспретним словима.

Kада дете научи да чита, оно не спаја само слова, него отвара врата нових, бесконачних светова; када научи да рачуна, не савладава само бројеве, већ и тајни језик поретка свемира; када научи историју, не памти само датуме и имена, него учи да разуме време, људе и судбине, а када се сретне са поезијом, читајући стихове сазнаје како душа дише.

Зато то прво звоно у септембру свако од нас чује у себи, без обзира да ли је ђак или не. То је звук који буди и сећање и обећање да никада нећемо престати да учимо, растемо и тражимо оно што је истинито. Тако је, у суштини, свако од нас вечити ђак, јер је знање најлепши облик љубави – оне према себи, другоме и свету.

Оцене се на крају крајева забораве, али оно што никада не нестаје јесте сећање на радост када смо научили нешто што нас је истински освојило, храброст када смо покушали да достигнемо оно до чега нам је стало и снагу да од тих снова не одустанемо.