Стеван Дескашев пореклом из села Деске у Мађарској, био је истакнути оперски певач крајем 19. и почетком 20. века. Рођен је у Араду 1855, а преминуо у Загребу 1921. године. Његов допринос српској оперској сцени je веома значајан и обухвата важне аспекте српске музичке и културне историје.
У младости се занимао за певање и глуму, па је 1875. године доспео на сцену Народног позоришта у Београду. Музичко образовање је стекао у Београду, где је учио глуму код Јована Бољевића, а певање код Даворина Јенка, српског композитора и музичког педагога. Сматра се једним од пионира сценског певања, а посебно оперетског и оперског. Описан је као „лирски тенор снажног гласа, сигурних висина, чисте интонације и јасне дикције.“
Стекао је и солидно глумачко образовање. Бавио се превођењем и посрбљивањем разних комада за српску сцену. Певао је и играо и на другим сценама, а често бивао изван сталног ангажмана, па је тако дуже гостовао у Српском народном позоришту у Новом Саду, и Хрватском земаљском казалишту у Загребу, где је тумачио главне тенорске улоге у операма и оперетама. Највећи успех је постигао као Рамадеус у опери „Аида“ Ђузепа Вердија, улогом Дон Хозеa у „Кармен“ Жоржа Бизеа и као Фауст у истоименој опери Шарла Гуноа. Гостовао је на сценама у Пољској, Русији и Мађарској.
Остварио је више запажених улога у драмским комадима, оперетама и операма. Од његових посрба са мађарског језика, најпопуларније је дело „Сеоски лола“ (Е. Тот, музика И. Бајић) које се изводило на свим српским сценама. Дескашев је такође био активан као преводилац и адаптер. Са мађарског језика је превео и адаптирао текстове за комаде са певањем као што су: „Радничка побуна“ (А. Балаш и Е. Сиглиети, музика Д. Јенко), као и „Мајка“ Г. Чикија (1894). Његови преводи су извођени и у Народном позоришту у Београду, укључујући дела као што су „Две невесте“ Е. Тота и „Царичин сужник“ Ж. Бајара.
Године 1893, приликом отварања Зетског дома у Цетињу, Дескашев је наступио као певач и том приликом је одликован Даниловим орденом IV реда од стране црногорског књаза.
На сахрани јеромонаха Сергија из Ловре (световно име: Светозар Нинић Шакрак) 1893. године, поред архимандрита Илариона и Платона Телечког, присуствовао је и Стеван Дескашев. Свог сународника, испратио је песмом. Могуће да је постојала лична или професионална повезаност између њих, иако није познато да ли су били блиски сарадници или пријатељи. Премда нема конкретних података који потврђују директну везу између јеромонаха Сергија и Стевана Дескашева, њихово заједничко присуство на историјским догађајима указује на могућу повезаност у оквиру српске културне и црквене заједнице тог времена.
Нажалост, последње године живота Стеван Дескашев провео је у тешким условима. Године 1918, као пензионер, запао је у материјалне невоље и живео у дубокој беди. Услед психичког растројства, завршио је у болници за душевно оболеле у загребачком предграђу Врапче, где је и преминуо 1921. године.
Славица Зељковић