Разговор са Балажом Деријем тешко да може бити кратак. Човек невероватно широког образовања и богатог животног искуства, и научник и уметник и професор, има много тога да исприча – о себи, свом раду, али и о историји, култури, музици. Све то заслужује формат који обимом превазилази оквире једног уобичајеног интервјуа. Већ током нашег сусрета договарамо се да ово буде тек увод у један повећи заједнички пројекат, након којег ће, верујем, уследити још много других. Балаж је прави ерудита, ренесансни човек, а ипак „наш“, како сам каже. У души је Србин из Мађарске, „почасни православац“, наследник и чувар вишевековне српске црквено-појачке традиције у Сентандреји.

Рођен је 1954. године у Будимпешти, али је пореклом из Оргована. Класични је филолог, оријенталиста, песник и преводилац, професор емеритус на Филозофском факултету Универзитета „Лоранд Етвеш“ (ELTE). Студије је завршио на ELTE-у на више одсека (између осталог класична филологија и персијски) и на Музичкој академији (музикологија). На почетку каријере радио је као уредник средњовековног латинског речника, а од 1998. године предавао је на ELTE-у, где је обављао и дужност шефа Катедре за латински језик, а затим и Катедре за науку о религији. Између 2003. и 2006. био је продекан Факултета. Његова истраживања обухватају средњовековну латинску филологију, историју литургије и проучавање црквене музике. Посебно се бави древноисточним (оријенталним православним) црквеним песмама и традицијом литургијских мелодија византијских цркава, укључујући и српску православну традицију у Мађарској. Од 1993. године одговорни је уредник часописа Magyar Egyházzene („Мађарска црквена музика“).

Како је почело Ваше интересовање за црквене песме?

Потичем из мешовите верске средине. На мене је подједнако утицала очева западно-мађарска католичка породична традиција, као и баптистичка деноминација реформатског порекла породице моје мајке. Када сам имао шест година, појавила се нова песмарица мађарских баптиста, и моја прва читања обухватала су завршни део те књиге, у прилогу, где су се налазиле информације о историјату песама, ауторима и слично. Историја строфичних песама црквених заједница од тада ме изузетно занима. Са осам година већ сам свирао, најпре на хармонијуму, а затим на оргуљама, у више протестантских деноминација, али и код католика. Приликом избора професије намеравао сам да постанем концертни оргуљаш, али сам одустао од те идеје и постао филолог, дакле хуманиста који се бави језиком и књижевношћу. Ипак, моја веза са музиком, посебно са црквеном музиком, остала је до данас. Свирао сам оргуље, певао, основао хор који већ 45 година ради. Касније, са 36 година, пет година сам студирао музикологију на Музичкој академији, одмах у првим годинама након промене режима. Многи су то сматрали чудним, али била је то добра одлука. У том периоду вратио сам се и у Католичку цркву (претходно сам био крштен као католик, а затим и као баптиста).

Зар оваква разнолика верска позадина није изазивала неповерење?

То је сложено питање. Несумњиво је проблематично, али понајвише за самог појединца. Ипак, било је и користи: пошто сам свуда био искрен, свуда сам успео да очувам добре односе. На пример, моја промена вере није била препрека да ми пет-шест година повере веома успешну наставу библијског грчког и црквеног латинског на Будимпештанској реформатској теолошкој академији. Држао сам наставу младим кандидатима за свештенике у великом фонду часова. То је био посао од поверења. Поучавао сам многе заиста честите и вредне реформатске свештенике, и са многима од њих и данас сам у контакту. Моје везе са различитим конфесијама много су помогле у организацији Мађарског друштва за црквену музику, основаног 1992. године. Ту се родила и идеја о међуконфесионалном (екуменском) стручном часопису Magyar Egyházzene, чији сам од оснивања одговорни уредник. До сада сам уредио скоро 12 хиљада страница.

Како су се повезале хуманистичка, музиколошка и музичка активност, које су саме по себи занимљиве, али не нужно повезане?

Било је природно да своје класичне, латинске и грчке, и оријенталистичке, блискоисточне и индијске, студије повежем са музикологијом. И то теренским истраживањима у разним источним – византијским и невизантијским – хришћанским заједницама. До деведесетих и раних 2000-их, практично до ужасне блискоисточне кризе, тзв. Арапског пролећа, много сам путовао у Индију, Египат, Свету земљу, Сирију, Турску, и тамо вршио опсежна теренска истраживања литургијске музике, снимајући стварна богослужења. Снимао сам певање и саму литургију, магнетофоном и камером. Кажем „певање“, јер у свим тим конфесијама готово да нема употребе инструмената. Копти и Етиопљани користе неколико ударачких инструмената, а изузетак су маронити, који користе и инструменте са мелодијом, као што су гудачки, за пратњу певању. Код Јермена се понегде појављују и оргуље. Уопштено говорећи, либералније су унијатске источне цркве, које су се приклониле Риму. Византинци су строги. И добро је што су такви.

Зар није било опасно толико путовати у пустињске манастире и у регионе са спорним статусом?

Било је потребно и познавање терена и смелост за овако доживљајима богат, али тежак рад на Истоку. Али ме је чувао и Господ Бог, сасвим сигурно. Никада нисам имао озбиљних проблема, нисам пао у заробљеништво, нити сам се тешко разболео. Треба напоменути да сам паралелно са истраживањима на Истоку сарађивао и са домаћим јеврејским и византијским хришћанским заједницама. Ова искуства из мојих зрелих, али још увек младих година постала су позната и ван граница земље захваљујући мојим научним радовима. Још од краја осамдесетих био сам члан радне групе Међународног друштва за музикологију, званој Cantus planus, која истражује западно и делимично источно-православно литургијско појање. Моје збирке налазе се у архиву Института за музикологију Мађарске академије наука.

Како сте ступили у контакт са српском заједницом у Мађарској и са Српском православном црквом?

Имам један кратак и један дуг одговор. Мађарско друштво за црквену музику, које сам већ поменуо, одржало је у пролеће 2001. године конференцију. Тема је била појање псалама у различитим конфесијама. Став православља представила је Даница Петровић из Београда. Ова изванредна истраживачица редовно је учествовала на поменутом Cantus planus-у, заједно са Димитријем Стефановићем. Да не буде забуне, реч је о академику Стефановићу из Београда, а не о изванредном филологу из Сентандреје, који ми је био колега на ELTE-у и са којим сам често појао у певници. Овај други Стефановић нам је увек исправљао изговор српског када бисмо погрешили. Даница је на своје излагање довела Радивоја Кичина, званог „Реже бачи“. Већ следеће недеље био сам у Саборној цркви у Сентандреји, и од тада, уз ретке изузетке, сваке недеље и приликом већих празника сам присутан. После извесног времена, Реже бачи ме је позвао у певницу, наравно уз одобрење свештенства. И данас имам част да тамо служим са изузетним верницима и свештенством, укључујући и господина епископа, који изразито цени литургијске служитеље. Морам да поменем да је на мене, већ од прве Литургије, снажан утисак оставило изузетно лепо појање оца Војислава и лепота којом он служи Литургију. Иначе, више од десет година, све док није престао са радом, био сам тенор у хору „Јавор“ под вођством Мирослава Брцана. Путујући по земљи, упознао сам многе српске заједнице, а великим даром свог живота сматрам што сваке године могу да учествујем на грабовачкој манастирској слави. То је средишња тачка сваке моје године.

 А шта је дуги одговор?

Толико је дуг да ћу га сада рећи само у тезама. Много ситних детаља ме је водило ка српском православљу. Као дете, са баком сам сваког лета проводио месец дана на салашу у оргованској пустари, одакле потичемо. Разбијање тог традиционалног света салаша нас је отерало. Сећам се да смо, чим бисмо стигли возом у Кечкемет, пре него што бисмо пошли у Оргован, сваке године обилазили шест храмова четири конфесије на главном тргу. Само у грчки храм никад нисмо ушли. Иконе, које сам гледао кроз кључаоницу, тим су ме снажније привлачиле. За мене је то детаљ са дубоком симболиком. Тада сам кроз кључаоницу завирио у цркву, а сада певам пред иконостасом, заједно са Савом и сестром Катарином. Затим књиге! Сећам се да сам у једном путопису читао о Алепу – колико тамо има чудноватих хришћанских источних заједница. Деценијама касније два пута сам стигао у Алепо. Блискоисточни и индијски свет су ме веома занимали. Тако сам постао оријенталиста. На факултету сам студирао и старогрчки, а на катедри је предавао и православни протојереј Фериз Берки. Тај човек, племенитог држања, образован, светски интелектуалац, одличан познавалац новогрчког и византијске културе, имао је невероватну привлачност. Тада се неколико десетина младих интелектуалаца придружило храму на Тргу Петефи. Међу њима је било и младих католика које је после Другог ватиканског концила дубоко погађао осећај празнине због „оголеле“ литургије. Много касније учествовао сам у поновном укорењивању традиционалне католичке литургије. Познато је да „стари обред“ час бива потпуно забрањен, час дозвољен у уском кругу. Након свега тога, а посебно после започетог сакупљачког рада везаног за традицију источних хришћана, није ни чудо што сам у једном тренутку одлучио да се приклоним једној аутентичној источној традицији – и то овој у Сентандреји.

У чему је била тајна Радивоја?

Реже бачи је био једноставан човек, пореклом из Чанaда, а отац му је у Сентандреји био појац. Али је познавао и начин певања других српских заједница. Његов прелеп, звонки, дубок баритон без напора је испуњавао храм, али се и напољу лепо чуо. Имао је одличан слух, и глас средњег регистра који је био идеалан да би му се сви окупљени верници могли придружити у појању. Веома добро је познавао литургијске песме, а за ређе се и посебно припремао. Иако је знао ноте, срећом није певао круто по нотама из нотног зборника Барачког, већ по сопственом слуху, изврсном осећају музичке форме и, пре свега, на основу онога што је у себи обликовао од наслеђеног и упознатог разноврсног музичког материјала. Јер, готово свака заједница пева с мањим или већим особеностима и разликама. Он је био аутентични представник српске заједнице у Мађарској.

 Како се може утврдити да један певач „добро“ пева, а други не толико?

По мом мишљењу, од Индије, преко Сирије, до Сентандреје, у заједницама заједнички слух издваја добре, кључне певаче који, уз такво овлашћење, делимично и обликују постојећу традицију заједнице. Дакле, оно што они преносе јесте истовремено наслеђена и измењена традиција певања. А то је важно за целу српску православну заједницу.

Зашто је баш српска традиција у Мађарској толико важна?

Одговор би нас одвео далеко, али сада ћу рећи само ово: у лингвистици, етнологији, етномузикологији итд. познато је да периферна подручја чувају многе архаичне особености које су у центру одавно нестале. Један пример: народни обичај „регелеш“ (певање магијских песама) задржао се на западно-мађарској граници и у Ердељу. То је божићни обичај који има и паганске и словенско-хришћанске елементе. Некад је вероватно постојао и другде, али је само овде сачуван. Сентандреја, а у њој Радивојева песма, нису никакво одступање од изворног појања, већ аутентичан начин певања који у великој мери чува најбоље из појачке традиције ове заједнице.

Каква сте истраживања спроводили у области црквеног појања и на које сте се области фокусирали?

Наравно, интересује ме сваки слој богослужбене музике и сваки има своје место, али ме посебно занима једногласно литургијско певање, јер, без претеривања, чува гестове прачовека. Наравно, и друге верске културе поседују сличне вредности. Али, улазити у детаље сада би нас одвело предалеко. На пример, учена рецитација Курана изузетно је префињена и богата верска музичка традиција. То морамо признати, чак и ако ислам, како данас на многим местима, тако и у историји, у животима и Мађара и Срба, није увек показивао своје најлепше лице. Пошто је реч о спасавању налаза, о прикупљању у „последњем часу“, најважније је стручно сакупљање и архивирање. Нажалост, могу дуго да набрајам оне који су били последњи представници једне велике традиције. Савремена цивилизација, а на Истоку посебно ратови, као и брутално ширење техничке цивилизације, пред мојим очима и ушима убијају вредности које су стваране вековима, можда и хиљадама година. Обрада прикупљеног материјала може да сачека, и да се настави касније, чак и када су сви извођачи већ преминули.

Који су важни резултати настали, односно какве сте публикације објавили као плод тих истраживања?

Нажалост, од 2003. године, па све до моје пензије прошле године, наставни рад, административне обавезе и, наравно, моја филолошка научна и књижевна стваралачка делатност нису ми дозвољавали дубљу обраду сакупљеног материјала. Ипак, почео сам на томе да радим, нарочито у годинама када сам, поред универзитетског посла, био и сарадник Института за музикологију. То је било као да имате један и по посао, али сваки на пуно радно време – и то исцрпљује човека. Пошто ме занима византијска и друга источна хришћанска традиционална, једногласна црквена музика, пре свега сам уредио и учинио доступним за истраживање своје збирке, које су сада дигитализоване у архиву поменутог Института. Редовно држим предавања на међународним музиколошким и источнолитургијским форумима. Моје публикације, на страним језицима и на мађарском, пре свега се односе на домаћу јеврејску и домаћу српску црквену музику. На пример, у десетак кратких радова, са нотним записима, упоређивао сам како се старији записи певања разликују од данашњег сентандрејског певања, онако како га је певао чика Кичин. Надам се да ћу имати још мало времена да наставим, а нарочито да припремим материјал за будуће истраживаче.

Значи ли то да је теренски рад завршен?

У том смислу – да, али материјал би се могао још обогатити. Можда неки мисле да аматерски снимци, шкрипаве магнетофонске траке нису драгоцени материјали. Снимљени су, рецимо, на венчањима или другим богослужењима. Али, наравно да јесу! Како би било добро када би се у некој српској институцији прикупљале старе магнетофонске траке, касете, видео-снимци које данас више нико не слуша. Њихов квалитет је такав какав је, али ипак могу бити изузетно важни документи једне нестале верске културе. Волео бих када бих могао да помогнем и на овај начин. Иако нисам рођени Србин, у души сам члан српске заједнице. Волео бих да се и на овај начин захвалим што сте ме прихватили.

Разговарао: Милан Степанов