У малој, тихој вароши, ушушканој међу зеленим брежуљцима, где ветар воли да застане и послуша исконску тишину, дани теку споро. То је место у коме се живот лечи шетњама, термалним водама, чајевима од лековиог биља и међусобним топлим погледима шетача који, у потрази за здрављем, често забораве да застану пред лепотом, не марећи за њену, можда најлековитију моћ.

У благој светлости поподневног сунца, међу вашарским кућицама са медом, вуненим чарапама, сапунима од лаванде и ручно рађеном керамиком, стоји дечак, ситан, крхак, са својом дугачком сенком, која као да жури да га претекне. У рукама му кутија од тврдог картона, већ избледела од времена, а на њеном дну уредно поређано камење, округло, глатко, осликано руком која још не познаје сликарске технике, али зна да својим невештим покретима дочара крајолике другачије од наших. Море на дечаковом камењу шуми и игра се тиркизним таласима, а једрилице плове мирно, попут спокојних душа које су пронашле свој пут. Мали продавац је тих, не нуди и не позива.

Пролазе људи у шареним мајицама, са јапанкама на ногама и сунчаним наочарима на врх носа, тела угрејаних летњим сунцем, уморни од брига за себе саме. Понеко застане, пита колико кошта, па одмахне руком, не знајући да руке дечака не држе камење, већ снове који се не могу купити.

Прилазим му полако, нагињем се и из кутије узимам један камен. На њему кровови неког старог приморског градића, звоник, а над њим медитеранско сунце у зениту и неколико птица у лету.

„Јеси ли ти ово насликао?“, питам.

Дечак клима главом, а поглед му и даље прикован за врхове похабаних сандала.

„А море? Тако је стварно… Kада си га видео?“

„Нисам га видео…“, рече слабашним гласом.

Загледам камен и схватам да то није слика виђеног, већ доказ да невиђено постоји. Тај дечак никада није дотакао море, али је оно постојало у њему, љуљушкало се и проналазило путеве до његовог унутрашњег вида, можда верније и снажније од свега што свакога дана посматра. Тај сан, одсањан срцем, био је реалнији од свега што су очи могле да обухвате. Био је доказ да су можда најлепши управо они тренуци које никада не доживимо, али их носимо у мислима, у души, да од њих живимо.

Дајем му новац, не из сажаљења, већ из дубоког поштовања, а он, збуњем спушта поглед, као да се стиди.

“Хвала господине…”, проговара једва чујно и наставља да слаже камење по дну кутије, према неком свом мерилу.

Ништа не говори, али ја сасвим јасно чујем како ми каже: „И ја постојим. И ја сањам. И моје море је стварно.“

Читавог дана носим тај камен у руци. Чувам га, као подсетник на снове који опстају и без чврсте обале, на децу која сликају оно што никада нису видела, али о тим крајолицима знају више него многи који су обишли свет; на светлост коју душа уме да исијава и када све око ње изгледа сиво, магловито и недостижно.