Да се пријатељ може изгубити док је још жив, док ти пружа руку, док се још сећате заједничких прича, схватио сам тек у неким зрелим годинама. Некада сам мислио да такве губитке доносе смрт, даљина или заборав. Али, постоје и они тихи, невидљиви губици, када човек остаје ту, али нестаје све што је било између вас. Kао вода која полако цури између неприметних пукотина на стакленом бокалу, све док се он не испразни.

Једног свог пријатеља упознао сам пре тридесет година, када сам тек стигао у Будимпешту. И тада, и током каснијих година, делили смо приче и снове о отвореном друштву, правди, једнакости, бесмислу сваког екстремизма и чудили се неким људима који су робовали предрасудама и тако постајали њихови заточеници. Многе његове речи биле су ми уточиште, јер су долазиле из истог оног извора из ког сам и ја црпео веру да је од овог света, таквог какав је, могуће начинити боље место за живот.

Али, с временом, нешто се у њему променило. Испрва само незнатно, у виду коментара пуних огорчења и подозривости. Помислио сам најпре да је само уморан, знајући да умор од света уме да нагризе и најчистију душу. Али ако такав умор потраје, претвара се у сумњу. Не супротставиш ли јој се, она постаје огорчење које своје оправдање тражи и проналази у сумњивим идеологијама. То су оне које обећавају сигурност кроз поделу света на "ми" и "они", на "наше" и "њихове". Kада једном поверујеш у то да је свет црно-бела креација, престајеш да уочаваш његове нијансе, чиме си врло близу фазе слабовидости, а потом и потпуног слепила.

Речи мог пријатеља почеле су да губе ширину, постале су чврсте, тврде и затворене. Гледао сам како се претвара у сенку човека ког сам добро познавао, али не зато што је постао зао, него зато што се повукао у утврђење изграђено од сопственог страха. Почео је да верује да су читави народи устали против њега и да му људи који припадају неким другим нацијама и говоре језик сличан његовом, не мисле добро.

Окидач је био загребачки концерт хрватског певача Томпсона, који већ деценијама шаље проусташке поруке мржње људима које никада није упознао, против чега мој пријатељ овога пута није имао ништа. Чак му је идеологија која нагиње неонацизму била и симпатичана, а то је значило сумњу у све у шта смо обојица толике године веровали.

Нисам знао како да му кажем да пре свега за њега самог није добро што тако мисли, а да га не увредим или да тај мој утисак не изазове свађу; како да вратим његову веру, а да не изгледам као да га учим нечему што је некада знао боље од мене. Јер, ништа није теже од разговора са човеком који верује да је престао да сања јер му тако разум налаже, а заправо је престао због неког бола који га дубоко мучи.

А можда је њега стварност поразила више него мене; можда је губитак наде у његовом случају плод неких околности које ја нисам доживео… И у том раскораку између две претпоставке, наш однос је почео да вене. Не нагло, ни трагично, већ као када дрво престане да расте, али остане да стоји, без плода и новог лишћа.

Схватио сам да пријатељство не умире због једне разлике, већ када престанемо да се трудимо да разумемо једни друге, када више не верујемо да онај други може да се промени. Умире када пустимо да зид нарасте између нас и не покушамо да га прескочимо. Али, понекад није препрека зид, већ заштита од туге, од разочарања, од питања на која не желимо одговоре.

Није лако када изгубимо некога ко је још ту, јер сваки следећи сусрет постаје подсећање на нешто што више не постоји, а свака реч покушај да се задржи оно што већ клизи из руку. А када схватиш да више не делите исте вредности, онда разговор престаје да буде мост и постаје ров. Тада ћутање више није знак блискости, већ одсуства.

Зидови, научио сам, најчешће нису начињени од камена, него од страха. То је страх од другачијег, од несавршеног, од будућности коју не можемо да контролишемо. И у том страху, људи траже немогуће: одговоре који не боле и истине које у себи немају и зрнце сумње.

Учили су нас да се пријатељства темеље на лојалности, на времену проведеном заједно, на успоменама и заједничким успонима и падовима. Били су у праву, али је то само почетак. Право пријатељство роди се тек када обоје погледате у исти хоризонт, када на њему препознате исту светлост и када оно у шта верујете претекне оно што сте доживели. А када се тај поглед угаси, када један од вас угледа таму тамо где онај други види светло, ви више нисте заједно, без обзира колико година сте провели делећи исте погледе на свет.

Људи не постају странци одједном, већ постепено, као када се дан претапа у сумрак. У почетку не примећујеш разлику, а онда ти се у тренутку учини да је само облачно. Kада схватиш да је ноћ, буде већ касно, па више и не питаш шта се догодило. Само седиш у тој ноћи и учиш да гледаш без много светла.

Научио сам да треба рећи, али да не мораш никога да убеђујеш да постане бољи, нити да спасаваш оне који не осећају да тону. Не треба ни туговати за сваким губитком, већ научити да пушташ, с дубоком захвалношћу. Јер тај човек, какав год да је сада, једном је био твој пријатељ.

Можда је сваки човек кога изгубимо огледало нашег сазревања. Можда га не губимо зато што је он пао, већ зато што смо ми порасли. А раст увек боли. Растеш и више не можеш да се вратиш у оне мале, скучене просторе у којима си некада седео с њим, говорио велике речи и веровао да ће трајати заувек. Ништа не траје заувек, осим успомена које понесемо као своје амајлије. Не да би нас враћале уназад, већ да нас подсете да смо умели да волимо и верујемо.

Данима након што сам схватио да сам изгубио пријатеља, осећао сам неку чудну тишину у себи. То је била она врста тишине коју оставља књига коју си неко време волео да читаш, али си потом морао да је затвориш, јер си стигао до страница на којима више ништа није било блиско теби.

Питао сам се где престаје пријатељство; да ли у првој неизговореној речи, у погледу који скрене у страну јер зна да нећеш разумети оно што је постало ново у њему или када осетиш да те човек више не види јер више и не тражи твој поглед? И тако, питајући се, научиш једну од најтиших лекција живота: да људи често одлазе погледима. Одлазе у реченицама које вам постају стране, у вредностима које се више не додирују, у тренуцима у којима престанеш да будеш сигурно место за њихову мисао и када они, уместо да ти приђу, почну да граде зидове, као да си им ођедном постао претња.

А онда почињеш да се присећаш ситница, његових начина да разуме свет и борби које је водио да би то постигао. Сетиш се оног времена када сте заједно веровали да се о човеку не сме судити по имену, вери или нацији, него по ономе што носи у очима и срцу и по доброти коју дарује свету. И осетиш тугу кад чујеш како сада говори да су неки људи сами по себи опасност и да је ће свет бити бољи ако га поделимо. Онда не знаш шта више боли: његове речи или чињеница да је онај који их изговара неко кога си до јуче волео као пријатеља.

Нисам га одмах пустио, јер се човеково срце опире губитку онога што га је грејало. Покушавао сам да сачувам мостове, говорећи да не мора да се боји јер му нико није претња. Али страх је некада јачи од љубави, јер се храни понављањем. А љубав је тиха, суптилна и не тражи победу. Тако сам научио да, кад неко бира страх пре него љубав, аргументи постају немоћни. Не вреди надгласавати тишину која је већ постала одбрана.

Остао сам да гледам у празнину тог односа, не с љутњом, већ са чудном мешавином туге и разумевања. Јер, како да се љутим на некога ко више није исти? Kако да тражим од њега да се врати тамо где више не припада? Пријатељство није обавеза, није уговор. То је дар. А дар не можеш да изнудиш, кад једном изостане. Можеш само да га памтиш.