Kада сам одлучио да реновирам стан, мислио сам да ме чекају само зидови, инсталације, плочице и паркет. Ни слутио нисам да ће ми се под рукама отворити нешто много теже, дубље и личније. Простор у коме живим годинама, у коме сам ћутао, певушио, разговарао и смејао се са собом и другима, понекад туговао, почињао па одустајао, па поново почињао, одједном је проговорио.

Прво сам мислио да ме исцрпљује логистика, попут папира, дозвола, мајстора, буке и новца, али сам касније схватио да ме у ствари умара оно што се дешава у мени. Свако рушење старог плафона била је сенка неког мог напуштеног сна, а свака промена распореда као превртање унутрашњег намештаја. Све што сам држао у ћошковима душе, избило је на видело. Тако сам схватио да се стан не мења безболно, баш као ни човек.

Kада сам почео да премештам намештај, да скидам слике са зидова, као да сам скидао слојеве сопствене тишине која је навикла на све што јесам и све што сам престао да будем. Свака ствар коју сам дотакао у том процесу реновирања носила је неку сенку, неки траг онога што је прошло, али није нестало.

Док сам седео међу поломљеним даскама и мирисом свеже фарбе, схватио сам да не реновирам само простор, него и поглед, начин на који ходам по соби и на који слушам тишину. Почео сам да осећам да реновирање није ништа друго него једна тиха, скоро невидљива борба за нови почетак. Kао када пресадиш дрво – оно и даље изгледа исто, али више не расте на истом месту.

Моје реновирање трајаће дуже него што сам планирао. Али како би и могло брже, кад сам морао прво да погледам у себе и признам да сам живео у навици, у простору који ме више није одражавао. Човек је често спреман да промени намештај, али не и начин на који гледа свет. Ја сам то морао истовремено.

Мајстори одлазе и долазе, плочице се ломе и лепе. Стари подови су били шкрипави као савест понекад. А онда, када је светлост пала на један нови зид, осетио сам мир који настане кад човек зна да је нешто урадио исправно и уз велику муку. Осетио сам да је тај зид постао одраз нечега новог у мени, сведок моје поновне спремности да крећем испочетка.

Реновирање стана је као реновирање живота: мораш прво да направиш неред, да све изнесеш напоље, да останеш у хладноћи и том нереду, понекад и да рушиш, да се изгубиш у сумњама и уморан од сопствених очекивања. А онда, кад већ помислиш да си одустао, појави се та прва нова линија, први мирис боје, први знак да је нешто ново почело да се рађа.

Мислио сам да ће то бити само физичка промена - нове плочице, нова боја, нови распоред. Али сваког дана, са сваким ударцем чекића, осетио сам како нешто у мени попушта. Kао да сам коначно дозволио себи да будем незаштићен, отворио прозор, не да уђе ваздух, него да изађе све што сам годинама држао у себи. Нисам рачунао на умор, на буку, ни на осећај изгубљености који се јавља када се сруши познато, а ново још није саграђено.

Али, управо у тим тренуцима, кад више ништа није било сигурно, почео сам да слушам свој унутрашњи, тихи глас који годинама нисам чуо. Почео сам да разликујем шта ми је заиста потребно од оног што ме је окруживало, да схватам да нисам одлучио да реновирам стан зато што сам желео лепше зидове, већ зато што сам тражио нови почетак, у нечему у чему ме нико неће питати зашто сам се променио.

Мајстори су долазили и одлазили, као пролазници у мом животу. Једни су били гласни, али брзи, други тихи и спори, али поуздани. Учим се од њих стрпљењу и прихватању, чак и када нешто не иде по плану. Схватам да се многе ствари не могу предвидети и да је у томе можда и чар: у том простору непланираног дешава се живот. Човек не може дуго да живи окружен стварима које га више не одражавају. У једном тренутку мораш све да изнесеш напоље. И себе с тим стварима.

Реновирање ме је научило да живот не мора да буде савршен, да дом не мора да буде сређен до детаља, али да у њему мора да постоји истина. Твоја истина и твоја борба, твоје лице у огледалу које те сада гледа мало нежније и мало храбрије.

И зато, када неко каже да је реновирање стресно, ја ћутим. Знам да јесте, али у том стресу, у тој збрци и прашини, крије се нешто драгоцено: не само нова соба, него и нов ти. Јер, на крају крајева, човек није ништа друго него кућа у којој мора повремено да замени зидове своје душе, да проветри успомене, скине старе завесе и пусти у свој живот нову светлост.

Драган Јаковљевић